Грб Краљевине Србије Грб Центра

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ
(2005-2016)

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90

czipm.org@gmail.com













Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић



ВИЗАНТИЈСКИ УТИЦАЈИ У
НАСТАНКУ И РАЗВОЈУ ГРБА СРБИЈЕ







     Српски државни грб користи три основна и препознатљива елемента, по којима је особен у богатом и живописном свету хералдике. Сва ова три карактеристична елемента византијског су порекла, на шта ћемо се осврнути у овом раду.

     Српски крст (крст са четири оцила или огњила), двоглави сребрни орао (који се у колоквијалном говору често назива и белим) и два хералдичка љиљана (крина) су кроз повест до те мере постали идентификационим символима српске државе и народа, да се другачији српски грб данас не може ни замислити.

     Међутим, данашњи српски грб је плод дуготрајне хералдичке еволуције, која почетке своје има у дубоком предхералдичком периоду, па се развија кроз периоде византијске, српске средњовековне, илирске и устаничке хералдике, до дана данашњег, када Србија баштини за свој грб једну развијену, уравнотежену, лепу и општеприхваћену хералдичку идентификацију.

     На овом месту би, међутим, било врло корисно изложити порекло, објаснити генезу и предочити смисао ова три доминантна символа у хералдичком знамену Србије.


СРПСКИ КРСТ


     О пореклу и символци српског крста (како у хералдици често називамо пуни равнокраки крст са четири оцила између својих кракова) су вођене многобројне и заморне дискусије и расправе међу Србима, али су по том питању сучељавали мишљења и страни хералдичари већ кроз неколико столећа.

     Но, без обзира да ли српски крст тумачимо као символички и мистични приказ Новог Јерусалима, као побожну инвокацију са многобројним читањима и тумачењима или као обичну хералдичку фигуру, морамо се сложити бар у томе да он међу Србе стиже преко Источноромејског царства, тј. Визнтије. То је неоспорно, чак иако се може говорити о томе да тај древни символ далеко предатира и саму римско-византијску цивилизацију. Но, та чињеница, ипак, не потире ону да смо га ми примили у склопу благотворног утицаја ове христоцентричне цивилизације, која је христијанизовала раскошни словенски дух и учинила да српска лоза донесе богатог плода на сваком пољу духовнога живота и материјалне културе, па и на пољу хералдике.

     Дакле, најчешће се српски крст доводи у директну везу са крстом и лабурумом Светог Равноапостолног цара Константина Великог (цар Флавије Валерије Константин, 27. фебруар 271/73, Ниш - †22. мај 337, Никомидија), као са својим далеким, али и непосредним претком. Истина, познато је да је Константинов крст, заправо, Христов монограм, али се сматра да из њега, доцније, постепено настаје символ равнокраког (тј. ''грчког'') крста са тетраграмима – словима, а доцније и хералдичким фигурама у његовим краковима. Иначе, довођење српског крста у везу са Константиновим није никаква новина, јер овакво тумачење срећемо и код Павла Ритера Витезовића (7. јануар 1652. - †20. јануар 1713), тј. у његовој Стематографији почетком XVIII века, а познато је да је и он своје ставове изграђивао на основу ранијих, њему доступних, података и литературе.

     На овом месту ваља подсетити и на порекло овог символа код најславнијег Нишлије, како на његовим лабурумима, тако и на новцу, који је ковао. Наиме, познато нам је из његовога житија, да је уочи одсудне битке против Максенција, 312. године Господње, код Мулвијског моста, Свети цар Константин уснио сан у којем му се указао управо овакав крст, око којег стајаше исписано: IN HOC SIGNO VINCES, што ће рећи: У ОВОМ ЋЕШ ЗНАКУ ПОБЕДИТИ. Свети одмах потом даде да се такав крст изради и нареди да се има носити пред његовом војском у предстјећем решитељном боју, што му и задоби славну победу и учини га првим крстоносним владарем и вечитим обрасцем православног монарха. На послетку, овакав крст или Христов монограм (тзв. Хи-Ро) се нашао и на самом сарофагу Константиновом, што сведочи о доследној примени овог символа од стране равноапостолног Цара за све време његове владавине, тј. од речене славне победе, па до блажене његове кончине.

     Добар пример за ово јесте и и представа лабарума на реверсу бакарног Константиновог новчића (Цариград, 337). Тај лабарум, тј. војни стег са Христовим монограмом као финијалом на копљу за заставу, пробада змију, што је алегоријска представа Константинове победе над Лицинијем 324. године. Као што се у краковима овог крста јављају слова алфа (А) и омега (Ω) која претстављају Господа као Почетак и Крај, јавиће се доцније и друга слова и хералдичке фигуре између кракова ранокраког крста у познијим византијским новчићима, заставама, а на послетку и на грбовима.

     Елем, од тога времена, се овај символ почео појављивати на царским заставама и новцу, али и на штитовима источноромејских ратника о чему сведоче бројне сачуване оновремене фреске и мозаици, који су сведочанство о извесној протохералдичкој употреби Христовог монограма, тако да се овде, чак, може говорити о својеврсној хералдици пре хералдике. У овом или оном облику и у различитим верзијама су га доцније користили и цареви: Валент, Валентијан, Аркадије, Јован Цимискије, Алексије Комнин, Манојло Комнин, Алексије Анђел, Исак Анђел и др.

     На овом месту посебно указујемо на пример, који се може видети на чувеном мозаику Цркве Светог Виталија у Равени (547. г), на којој је изображен Свети цар Јустинијан I Велики (483-†565) са свитом, међу којом је и један војник са управо оваквим штитом.

     Од нумизматичког материјала су за ову причу посебно индикативни новчићи царева Михаила и Андроника Палеолога (1275-1278) и цара Андроника II (1282-1328).

     Ипак, у истинску хералдичку употребу тзв. ''пуни'' (с краја на крај штита, тј. од ивице до ивице) равнокраки крст улази тек од времена крсташких ратова, када су се и западњаци упознали са богатом источњачком амблематиком и символиком. Тада је пуни грчки крст постао једна од омиљених хералдичких фигура, а одмах затим почињу да се јављају и различите једноставније хералдчке фигуре између његових крака, тј. у пољима добијеним таквим квадрирањем штита. У том смислу је посебно познат чувени грб крсташкога Јерусалимског краљевства, који смишљено крши једно од темељних хералдичких правила и на сребрном штиту упошљава пуни златни грчки крст са четири мала златна грчка крста између кракова. Узгред, реч је о кршењу хералдичког правила о слагању тинктура и метала, према којем се не може постављати метал на метал нити боја на боју, а тај је изузетак учињен како би се хералдички указало на нарочиту светост овог града.

     Јасно је да се из овог међусобног утицаја крсташке хералдике у настанку и источноромејске древне вексилолошке, нумизматичке и сигилографске традиције и праксе, морало нешто изродити, а то је управо оно чему и ми данас имамо да захвалимо постојање грба Србије баш у постојећем облику.

     Иако је византијска хералдичка традиција била сразмерно ''танка'' (у поређењу са Западом, па и са самом Србијом), јасно је да су Византинци од самог њеног почетка били свесни њеног постојања и употребе. Сетимо се, само, да је још цар Манојло I Комнин (28. новембар 1118. – †24. септембар 1180) био врло отворен и пријемчив посебно за западне ритерске традиције и утицаје, што је и логично, када знамо да му је прва супруга била царица Ирина (рођ. грофица Берта од Зулцбаха), кћер грофа Беренгара I од Зулцбаха и свастика немачког краља Конрада III Хоенштауфена. Још у Манојлово време су у Константинопољу приређивани витешки турнири налик онима на Западу, на којима је и сам василевс узимао учешћа. А познато је колико је значајну улогу играла хералдика на таквим турнирима. Наравно, овај утицај је Византија примала и посредством бројних страних плаћеника у њеној војсци, као и у бројним ратним сукобима са западњачким освајачима кроз дугу своју повест.

     Елем, на источноромејском новцу равнокраки крст срећемо још у предхералдичком периоду, тј. од VI века, тако да га је ковао и најславнији Лесковчанин икада, поменути Свети цар Јустинијан, мада је он истовремено наставио и традицију употребе Христовог монограма, по узору на Светог цара Константина. Међутим, он између кракова равнокраког крста поставља и четири слова ''Х'', који се тераграм тумачио и као побожна инвокација: ''Крсте Христов, учини милост Хришћанима''.

     Временом се између кракова крста на источноромејском новцу јављају и четири слова ''β'' или различите друге фигуре. Дакле, од византијских времена можемо да пратимо примену и развој тетраграма, као и његово постепено ''пресељење'' у свет хералдичких ознака, што ће резултирати и последицама у српској државној хералдици, какве су нам данас познате.

     Употреба овог символа у царској и државној символици Источноромејског царства почиње са царем Михаилом VIII Палеологом, тј. од 1261 године Господње. Од XIV века ће овај символ постати правим грбом Палеолога, па самим тим и њихове државе. Тај знамен је тада сасвим заменио константиновски Хи-Ро, тако да постепено из употребе излази стари царски лабарум и бива замењен дивелионом. По паду Константинопоља и пропасти Царства користиће га у својим грбовима и знамените куће, које су полагале право на директно генеалошко происхођење од источноромејских царева, па, дакле, и на њихово хералдичко наслеђе. Такав је случај нпр. био са руским и влашким кнежевима Кантакузинима, као и са маркизма од Монферата и др.

     У том смислу су нарочито значајне и познате заставе источноромејских царева у XIV веку, познате из оновремених портолана или приказа опсаде Цариграда западне провенијенције, али и позната камена пластика са грбом Палеолога, на Галатској капији у Константинопољу.

     Елем, постојале су различите теорије и спорења око значења поменуте побожне инвокације са грба Палеолога, међутим редовно је изношено мишљење да би ово ''β'' могло да стоји као почетно слово грчке речи помози (ВОНΘЕI), која би могла да се односи на сам крст, на Бога или на Богородицу и сл. Међутим, најчешћа читања су остала: ''Цар царева царује над царевима'' и: ''Царе царева, помози цару'' (''Βασιλεὺς βασιλέων βασιλεύων βασιλεύουσιν'' или: ''Βασιλεὺς βασιλέων βασιλεύοντων βασιλεύει''), мада не постоји ни један начин да у било које од постојећих тумачења будемо апсолутно сигурни.

     За нас је битно да су западњаци, ненавикнути на употребу слова у грбовима (свакако због врло раширене неписмености у то доба чак и међу вишим слојевима друштва), релативно рано ове символе почели да тумаче као огњила, што је остао случај и у српској херадици до дана данашњега.

     Истини за вољу, ови су се символи у српском грбу понекад тумачили и као ћирилична слова ''С'', при чему је инвокација различито тумачена у складу са маштовитошћу или интересима актуелних тумача. Ипак, далеко су се најчеће помињале крилатице: ''Само слога Србина спасава'' и ''Свети Сава српска Слава'', које су се до те мере укорениле у свести нашега народа, да је данас готово немогуће просечног Србина уверити у погрешност таквих тумачења, која су настала тек негде тридесетих година XIX века, док српски грб, као што видесмо, далеко предатира тај период.

     Томе је помогла и чињеница да су оцила у српском грбу, заиста, попримила облик налик ћириличом слову ''С'', док су она у грбу Палеолога више наликовала слову ''В''. Понекад су, међутим, српска оцила подсећала на хералдичку фигуру младог Месеца, или су, пак, била потпуно замењивана њиме.

     За поменуто је добар пример приказ грбова Палеолога и Србије у делу ученог француског историчара и филолога Шарлa ди Френa господарa ди Канжa (18. децембар 1610. - †23. октобар 1688): ''Historia byzantina duplici commentario illustrata'' (Париз, 1680), као и ранији приказ грба Србије из Космографије Себастијана Минстера (Базел, 1544).

     Овде је приметан обрнути процес у односу на оно што се дешавало са грбом Палеолога. Наиме, неоспорно је да су символи о којима говоримо, код њих настали као четири грчка слова ''β''. Ту је спорно само тумачење њиховог значења, као скраћене инвокације, али је неоспорно да су у питању слова, која су западни путописци, картографи и хералдичари преиначили у хералдичке фигуре – тј. у оцила, а у складу са западним хералдичким правилима и традицијом, која дуго није познавала употребу писмена на штитовима.

     Међутим, у српској се хералдици ови символи, по свему судећи, од почетка налазе у улози оцила, али им тек доцније национални романтизам додељује словну вредност и то у вези са именом земље или Светог Саве, Светог Стефана Дечанског и сл. Дакле, код Византинаца су се слова ''претворила'' у оцила, а код нас су се оцила ''претворила'' у слова.

     Неоспорно је, пак, да су наши стари хералдичари ове символе непогрешиво тумачили као тачно одређене хералдчке фигуре, а не као слова. Ми не споримо да је до тога могло дођи управо под утицајем средњееврпског поимања хералдике, али чињеница остаје да, нпр, отац Христофор (Жефаровић) (1690. - †18. септембар 1753), следећи Павлу Ритеру Витезовићу (који 1701. доноси истоветно поетско тумачења, само на латинском), нуди управо овакво, помало мистично, тумачење српскога грба:

     ''Србија носи као знак крст и огњила у црвеном пољу; за крст она је петрпела много ватре. Сада када је крст оборен, она наново подноси ударце. Стога је по судбини и стварно названа Сервијом.''

     Дакле, у то доба, које је, подсетимо, уједно и праскозорје модерне српске хералдике, нема ни трага од романтичарских, а понекад и бесмислених и исфорсраних псевдохералдичких крилатица о четири ''С'', која су ''једно другом окренула леђа''. У то доба није ни било сумње у то да је овде реч, заиста, о оцилима.

     Није згорег подсетити да и поменути Шарл ди Френ господар ди Канж, далеко пре нашег даровитог монаха Христофора, у свом поменутом делу из 1680, ове символе непоколебиво идентификује као крст и четири огњила записавши: ''crucem cum quatuor igniariis, quae fusilia diciorus''. Истина, господар Ди Канж, ипак, ствара малу пометњу, која ће доцније додавати ватру у расправе око правилног тумачења овог символа, као оцила или као слова, јер на другом месту у својој књизи, описујући грб Мрњавчевића, вели да је реч о четири огњила или четири слова ''В'', што сведочи о тадашњој развијеној свести о византијском пореклу српског навционалног символа par exellance. Ипак, што се тиче самог грба Србије, он је јасан и његово тумачење доцније прихватају и Витезовић и Жефаровић, па и српска хералдичка наука данас.

     Како било, истраживачи наше хералдичке старине су, већ дуго, мишљења да је овај символ могао да доспе на српски двор у време цара Стефана Уроша IV Душана Силног, који је претендовао на византијску царску круну, али за то нема никаквих непосредних доказа и таква тврдања остаје на нивоу хипотезе.

     Најстарији, пак, сачувани и познати доказ о употреби овог хералдичког символа у српској владарској символици датира из 1397. године Господње. Реч је чувеном полијелеју из Манастира Високи Дечани, који се и данас тамо налази, а којег је приложила на дар кнегиња Милица (†11. новембар 1405, као схимонахиња Јефросина), као удова Светог великог кнеза Стефана Лазара Хребрљановића Косовског, са њиховим синовима кнезом Стефаном (Свети деспот Стефан Лазаревић Високи) и кнезом Вуком. На овом полијелеју се на металним плочицама (тј. карикама од туча), које чине ланац о којему он виси, понавља елеменат сачињен од малог равнокракога крста са четири оцила, али и мотив двоглавог орла. Дакле, може се рећи да је управо овај дечански хорос нека врста праоца данашњег грба Србије, јер на њему налазимо два од три поменута хералдичка елемента преузета из Византије (двоглави орао и српски крст). Интересантно је да већ овде та оцила попримају облик какав и данас често носи наш грб, подсећајући на ћирилично слово ''С'' и јасно се удаљавајући од источноромејске традиције у којој је та хералдичка фигура задржала свој првобитни облик. Вреди истаћи, да се мотив оваквог оцила може наћи и на неколико других српских средњевековних полијелеја, али нигде у таквом односу према крсту, који као да је касније преузет и у херадичкој употреби.

     После пропасти српске средњевековне државе, овај препознатљиви хералдички символ, као што смо горе видели, наставља свој живот и под окриљем тзв. илирске хералдике. Тамо га срећемо на грбу Србије засебно, али и на комбинованим апокрифним грбовима српских царева из светородне лозе Немањића. У том смислу, илирски грбовници су врло доследни, јер се управо овакав грб Србије (сребрни крст са четири оцила на црвеном пољу) јавља у свим њиховим преписима, почевши од грбовника Коренића-Неорића, 1595. године Господње. Додуше, у илирским грбовницима се оцила у грбу Србије јављају у злату, а тек доцније, у херадичкој традицији заснованој на њима, ће се усталити сребрна оцила, што ће остати мање-више као стандард до данашњих дана. Осим тога, важно је да нам исту фигуру илирски грбовници доносе и као грб српског краљевског дома Мрњавчевића, само са измењеним бојама у односу на земаљски грб Србије и са додатком једноглавог белог орла на средини крста (тј. на месту сустрета и укрштања његових кракова).

     Није згорег напоменути да су се састављачи илирског хералдичког протографа, тј. изгубљеног првог Охмућевићевог грбовника, позивали на српско средњевековно хералдичко наслеђе, које је, као што већ видесмо, у тесној вези са византијским наслеђем.

     За речени фиктивни протограф се тврдило (у циљу потврђивања племства за Дон Педра Охмућевића од стране шпанског двора) да је настао далеке 1340. године, за потребе двора цара Душана и од руке његовога ''бана од цимерја'' (тј. главног хералда), извесног српског свештеника Станислава Рупчића. Наравно, у историјским изворима нема ни помена о постојању било какве хералдичке канцеларије при двору било којег од српских средњовековних владара...

     Тај измаштани српски средњевековни грбовник је, наводно, пронађен на Светој Гори међу другим књигама староставним и тобоже је послужио Дон Педру да састави сопствени грбовник, којим је покушавао да докаже своје племенито порекло по мушкој и женској линији шеснаест колена уназад и директно порекло од Душановог великаша, протосеваста и кесара Хреље (епскога јунака Реље Крилатице), којег је, како се наводи, аноблирао сам цар Душан још давне 1349. године Господње, али за којег се, из повести, зна да је умро 1342, као монах у Рилском манастиру и то не осавивши потомства. Елем, тај први Охмућевићев грбовник, који нам, на жалост, није сачуван, могао је настати између 1584. и 1594. године Господње.

     Ипак, под утицајем илирског хералдичког наслеђа, које и у овом случају може имати и има одређеног утемељења у средњовековној нашој хералдици, у самој Србији је управо крст са оцилима широко прихваћен, као доминантан национални символ. Тако је доцније, нпр. и врховни вожд и командант српски Ђорђе Петровић Карађорђе (16. новембар 1768. - †26. јул 1817) на свом барјаку истицао управо тај грб. Такође су и државни органи, нижи од Совјета, редовно на печатима истицали тај грб. Ово је, заправо, био један од кључних момената за интродукцију ових древних символа византијске провенијенције у хералдику српске нововековне државе у настајању.

     После Карађорђа, кнез Милош Теодоровић Обреновић Велики (18. март 1780. - †26. септембар 1860) је сасвим ''преломио'' по питању избора сопственог и државног грба, што је дало смер настанку и развоју српске државне и династичке хералдике све до њеног утапања у југословенску 1918. године и њеног потпуног несрећног нестанка 1945. године.

     За све ово, у доброј мери, имамо да забагодаримо пре свега снажном утицају Стематографије оца Христофора (Жефаровића) на устаничку хералдику. Но, дубље созерцавано, то имамо да заблагодаримо утицају Цркве и српске црквене хералдике и то не само зато што је и сам Жефаровић био клирик, већ и зато што је прва званична хералдичка употреба овог древног византијског амблема међу Србима отпочела управо у крилу Цркве, тј. у грбу Карловачке Митрополије. Иако, на овом месту, неће бити подробнијег говора о хералдичком наслеђу Српске Православне Цркве, за потребе наше теме је неопходно подсетити на свега пар чињеница у вези са питањем на које покушавамо да бацимо мало светла.

     Наиме, још од времена митрополита београдско-карловачког Мојсија (Петровића), у грбу Карловачке Митрополије доминира символ крста са оцилима (тј. од 1725. године). Овакво стање је озаконила и царица Марија Терезија 1776. године својим Декретом, којим је Митрополији признат овај грб.

     Од тада, ово је доминантан символ српске Цркве, али и народа у северним српским областима: Бачкој, Барањи, Банату и Срему. Исти символ срећемо 1741. и у патријарашком грбу патријарха Арсенија IV (племенитог Јовановића Шакабенте); од 1729. године у грбу Михаила племенитог Продановића од Ужичке Каменице, витеза Реда Марије Терезије (који, иначе, почива у Цркви Успења Пресвете Богородице у Новом Саду); у грбу сремских властелина племенитих Миленковића (од 1835. године); у грбу аустријског цара као војводе Војводства Српског (од 1848), којег налазимо и на српској тробојци сомборских добровољаца од 1849. године и тд. Ово, верујемо, довољно сведочи о томе који је повесни грб и која је повесна застава Војводине, те да и северна српска покрајина базира свој хералдички идентитет на византијском наслеђу.

     На овом месту подвлачимо и да би било сасвим погрешно закључити да је у периоду од Велике сеобе Срба па до Првог српског устанка, међу Србима једино Црква чувала и баштинила српско, па тиме и византијско, хералдичко наслеђе. Било је то далеко шире и, насупрот увреженом мишљењу, може се рећи да (бар из почетка) таква употреба хералдике није била везана ексклузивно ни за српски аристократски сталеж, како је он схватан у северним и западним српским областима, под туђинском влашћу. Наиме, почетком XVIII века још увек није било необично да је на многобројним печатима, оружју, коњској опреми, намештају, свештеним сасудима и другде егзистрало правно мноштво херадичких ознака, које су баштинили обични српски официри, трговци, сеоски кнезови, војводе, сердари, харамбаше и др, а не само виши клир српске Цркве и племство аноблирано благовољењем бечког цара или венецијанског дужда. Томе је помогла и чињеница да се таквој (помало нерегулисаној) употеби српске хералдике нису успротивиле ни бечке и венецијанске власти на српским територијама под њиховом управом.

     Истини за вољу, утицај црквених великодостојника је по овоме питању био пресудан, када имамо у виду да је српски патријарх истовремено био и етнарх, тј. не само духовни, већ и световни вођа. Због тога, у доба патријарха Арсенија IV је накратко дошло до извесног прекида хералдичког континуитета, јер је он радије користио апокрифни илирски грб Рашке уместо грба Србије. Међутим, под одређеним народним ''притиском'' и он се постепено враћао на предходни препознатљиви образац. Из тог нам је времена и прелазног периода сачуван и један његов грб, који упошљава крст и оцила на прилично оригиналан и несвакидашњи начин и то комбинујући га на истом пољу са рашким орлом.

     Ипак, за наше бављење је посебно значајан комбиновани грб Српске Војводовине са заставе Земунске народне гарде из 1849. године. Наиме, он, поред грба Војводине (крста са оцилима), садржи и споредне грбове, које су неки кругови у наше време тако безочно злоупотребили, при формирању данашњег грба ове српске покрајине. Ту се налази грб Сремске жупаније (из 1747), Бачко-ботошке жупаније (из 1699), Великокикиндског диштрикта (доцније и читавог Баната) и Барањске жупаније.

     Модерни хералдички фалсификатори, пак, су грб Барање и грб Војводине, сасвим изоставили из грба, којег су наметнули Војводини. Такође, вероватно као политички неподобан, нестао је и мотив одсечене турске главе у шапи лава са грба Баната. Овакав произвољни однос према тако егзактној грани историјске науке, каква је хералдика, одсликава сумњиву позадину тога чина, као и одређене политичке мотиве твораца овог знамена. Јасно, такве намере немају уске везе са хералдиком, али не пропуштају да исту (зло)употребе у речене сврхе, препознајући незанемарљиву снагу и значај хералдике и језика символа уопште и ван уских оквира ове помоћне историјске науке као научне дисциплине и уметности.

     Покушај исправљања ове нелогичности и потпуног изостављања византијског хералдичког наслеђа у хералдици северне српске покрајине, увођењем и паралелним кориштењем тзв. традиционалног грба Војводине, 15. септембра 2016, по нашем мишљењу, не само да није најсрећније решење, већ и уноси непотребну нову конфузију у овај проблем.

     Као што све пречанске српске области (попут Срема, Баната, Бачке, Барање...) имају своје повесне грбове, има га и сама Војводина, која повесно обједињује поменуте четири области. Он је садржан и у грбу Краљевине Србије, где почива на грудима српског немањићког двоглавог орла од 1882, при чему су и двоглави бели орао и крст са оцилима древни српски символи византијске провенијенције.

     Расправи, дакле, о изгледу и аутентичности символа српског Отачаства и његових појединих области нема места. Ствари су крајње јасне и дефинисане нашом народном суштином и подвигом, жртвом и наслеђем наших светих предака, далеко пре но што је ико могао и помислити на некакво комадање српског националног простора и то уз помоћ провидних хералдичких кривотворина.

     Свесни опасности од претераног удаљавања од наше основне теме, дужни смо да изнесемо мишљење да увођење помињаног двојства у хералдику Војводине не решава проблем, већ га само усложњава и обесмишљава, али нас и удаљава од нашег византијског хералдичког наслеђа. Зато би једино, повесно и хералдички оправдано, а самим тим и праведно и трајно, решење морало да буде потпуно одбацивање грба, који данас законски фигурира као ''официјелни'' и поновно увођење повесног грба Војводине, при чему би се на ономе који данас законски фигурира као ''традиционални'' морале извршити неопходне ситније, али суштински важне, измене хералдичке и ликовне природе.

     Једини аутентични и историјски оправдан грб Војводине – бели крст са четири оцила на црвеном штиту – био је у званичној употреби у Војводини Српској од Мајске скупштине 1848, али његова законски санкционисана употреба на овим војвођанским просторима датира из знатно ранијег периода, као што смо видели.

     До које је мере то ноторна и непорецива истина сведочи и чињеница да су чак и аустро-угарски цареви, и својству великих војвода Војводине Србије и Тамишког Баната, на прса традиционалног хабсбургшког црног двоглавог орла смештали управо црвени штит са сребрним српским крстом – символим који је из актуелога грба Војводине неоправдано и ненаучно изостављен. На овај начин је византијско амблематско наслеђе продрло и у средњеевропску хералдичку баштину, а посредством уплива српске хералдике у хералдику Хабсбурговаца.

     Добар пример званичне природе и употребе овог символа у Војводини оног времена јесу асигнати Српске Војводине из 1848. године Господње, што је један леп пример одсјаја византијског културног утицаја северно од Саве и Дунава и то читавих 395 година након коначног силаска овог царства са повесне позорнице.

     На овом месту вреди подсетити и на пример грба Карађорђевог зета, војводе карановачког и драгачевског Антонија Ристића-Пљакића, са његове заставе, која за готово шест и по деценија предатира употребу истог овога грба од стране Хабсбурговаца. Наравно, убеђени смо да аустро-угарски царски хералдичари нису ни били свесни постојања оваквог грба од раније, мада сумњамо да би од његове употребе одустали чак и да су били свесни. Наиме, и на овај начин су бечки цареви слали јасну хералдичку поруку о својим претензијама на тетиторију Србије, која је у том моменту већ готово три деценије користила управо овај грб као свој званични грб, што је био потврђено како Уставом Србије, тако и одговарајућим законским актима Отоманске Порте.

     Наиме, већ чувени Сретењски Устав из 1835. године Господње, који је био и први српски Устав (иако није био дуга века), у својој другој глави казује:

     ''Грб народни Србски представља крст на црвеном пољу, а међу краковима крста по једно огњило окренуто к крсту. Сав грб опасан је зеленим вјенцем с десне стране от растова, а са леве от маслинова листа''.

     Ово је први пут да овај византијски хералдички елемент званично улази у домен законске регулативе у Србији.

     Иначе, наведени уставни блазон (стручни опис грба уз кориштење нарочите хералдичке методе и терминологије) није сасвим јасан и није ваљаним хералдичким речником описао грб о којем је реч, те је доцније, не једном, био предмет дискусија и спорења међу хералдичарима, а посебно у погледу исправног блазонирања положаја оцила у односу на крст. Наиме, док су једни тврдили да су она окренута ка крсту, други су износили да су окренута од крста, а све у зависности од индивидуалног схватања и перцепција да ли је ''лице'' оцила његова радна површина (брид) или је то, пак, његов рукохват.

     Осим тога, Сретењски устав не спецификује боју крста и оцила, тако да се доцније отварало питање боје оцила, која су некада изображавана у складу са угарском хералдичком традцијом о природним бојама, тј. као челикаста или плава у складу са теоријом о народним бојама. Међутим, након тога су се релативно брзо усталила сребрна оцила у државном грбу Србије, док боја крста, зачудо, никада није ни довођена у питање.

     Ипак, већ самом чињеницом да је одредба о државнм грбу Србије у овоме Уставу смештена већ у другу његову главу, посведочено је колику су важност наши преци поклањали овом питању у то доба.

     Међутим, пошто је овај Устав веома брзо укинут, Србији је три године касније наметнут тзв. Турски устав. То је, заправо, био један султански хатишериф, који је на снази био чак 31 годину (1838-1869) и који ни једним словом није третирао питање државнога грба Србије, што потврђује тезу о потпуном неразумевању важности хералдике уопште од стране тадашње Отоманске Порте.

     Но, ово не само да не значи да је Србија тада остала без грба, већ је његов развој, иако вануставно, несметано настављен и он врло брзо, поред наведених елемената бива заогрнут и владарском хералдичком порфиром, која је од тога времена у нашему грбу остала до дана данашњег упркост бурним, многобројним и пресудним променама, које су Србију задесиле у тих последњих 170 година. Упоредо са увођењем поменутог кнежевског павиљона, на државном грбу Кнежевине Србије се све недоследније употребљава и хербални венац, који ће на послетку и сасвим исчезнути, вероватно као сувишан украс поред таквог плашта.

     Но, чињеница да се српски грб није налазио у тадашњему Уставу, не значи да је то питање било сасвим правно нерегулисано и да је употреба државног грба Србије стављена сасвим ван ван закона. Напротив, пошто нису успели да издејствују од Порте уношење одредбе о грбу и застави у Устав, кнежевски изасланци у Цариграду су, исте те 1838. године, успели да испослују издавање нарочитог султанскога фермана. Тим посебним законским актом је одређен и грб Србије, који је остао непромењен све до проглашења Краљевине 1882. године Господње.

     Овај наставак живота државног грба Србије, упркос његовом потпуном одсуству из слова самога Устава, сведочи у којој се мери државни грб у Србији подразумевао и у којој је мери постао неупитан и неподложан било каквим оспоравањима. Дакле, византијска хералдичка традиција је ушла у српску да би у њој заувек остала и постала њен саствани део.

     Иако је, донекле, разумљиво зашто поменути Турски устав није садржавао одредбе о грбу, мање је јасно зашто таквих одредаба није био ни у тзв. Намесничком уставу, који је такође био прилично дуговечан (важио је пуних 26 година) и упоран, будући да је на снагу ступао чак у два наврата (1869-1888 и 1894-1901).

     Ипак, и током овог периода је српски грб наставио да постоји и да трпи значајне трансформације, пратећи велике промене и у државно-правном положају и у статусу државе. Ипак, поменути хералдички елементи византијског порекла су, упркос свим поменутиим променама, остали у доследној употреби, као неоспорни и временом освештани.


ДВОГЛАВИ ОРАО


     Речене хералдичке промене, ипак, нису остале незабележене у оновременом нашем уставном праву. Оне у званичну српску државну хералдику, коначно, уводе и друге две хералдичке шарже византијског порекла: двоглавог орла и љиљан!

     Наиме, Устав од 1888. године Господње, први пут после више од пола столећа, и сам третира питање државнога грба, тако да већ његов Део I, у Члану 2. прецизира изглед грба на следећи начин:

     ''Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеноме штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије ''бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста''.

     Попут описа из Сретењског устава, ни овај није довољно стручан и прецизан што се тиче стручног језика блазонирања. Наиме, овде се већ двоглави орао и српски крст одређују као бели, што је тинктура непостојећа у стандардној хералдичкој науци. Јасно је да би се овде радије требало говорити о елементима, који су сребрне боје (тј. метала), али пошто је већ тада употребљена таква формулација, она ће се задуго задржати у нашој свести, па ће продрети и у наш хералдички вокабулар, задобивши својеврсно хералдичко право грађанства.

     Зато би данас било сасвим могуће (питање се поставља само да ли и оправдано и неопходно) бранити тезу да се ту заиста ради о белим, а не сребрним елементима, јер од сваког правила постоје и изузетци. Поготово што наш грб ту не би био ни усамљени изузетак, нити би био у лошем друштву, посматрајући са чисто хералдичког становишта. Наиме, други сличан изузетак налазимо управо у чувеном краљевском грбу Велике Британије и њених владалаца, који у свом грбу баштине, као држача и једног једнорога, који се, такође, блазонира као бели, а не као сребрни...

     Поред наведеног, овај званични опис грба Краљевине Србије поседује још неке недоречености и недопустиве непрецизости. Он не одређује боју кринова (љиљана), које смешта испод канџи орла, за којег се такође не прецизира како је оружан (тј. које су му боје кљун, језик и канџе), а ствара и забуну око тога да ли је свака од глава орла засебно крунисана на самом штиту или је крунисан сам тај штит.

     Истина, пропуст око оружања орла и не мора бити нарочита фалинка наведеном уставном блазону, будући да се често у хералдици сличне ствари, заиста, нарочито не блазанирају, услед постојања тачно одређених правла према којим се боја оружања подразумева (по тзв. default-у), уколико је птица одређеног метала и лежи на одређенoј тинктури. Међутим, како та правила подразумевања, егзистирају махом у британској хералдици и под њеним утицајем, мишљења смо да би код нас боју оружања било боље пецизно прибележити и одредити блазоном, јер би се тиме избегле појаве, као што је, нпр, она са плавим језиком у кљуну орла на познатом стегу Његовог Краљевског Височанства кнеза-намесника Павла Карађорђевића као британског витеза Подвезице.

     До чега може да доведе недовољно прецизан, лоше преведен или нестручно прочитан блазон, сведочи нам и један пример, где је овај грб, од стране неких тадашњих страних хералдичких уметника, изображен са неколико врло крупних грешака. Пример о којем говоримо доноси грб Србије, који уместо двоглавог упошљава једоглавог орла, сам штит му није крунисан, док се око штита поново враћа хербални венац из времена Кнежевине.

     Подвлачимо, на овом месту да је грб Краљевине Србије, заправо, ступио на снагу читавих шест година пре његовог уношења у Устав, будући да је Србија проглашена за Краљевину 1882. годне, а одговарајуће промене у грбу су уследиле одмах затим.

     Иначе, врло сличну формулацију и опис грба Краљевине Србије доносе и друга два Устава Србије, из 1901. и из 1903. године Господње. Из тога следи да се за све то време државни грб више није ни мењао, упркос томе што је у међувремену поново дошло до смене династија на престолу Србије.

     Овим значајним хералдичким променама дугујемо и свој грб каквим га данас знамо и љубоморно чувамо. Њима су у састав државога грба ушла и друга два од три главна елемента са штита Србије. Дакле, поред српског крста, од сада су ту и двоглави орао и златни кринови, који су нам, као што рекосмо, такође – дар Византије.

     Наиме, двоглави орао је древни символ источњачке провенијенције и његово порекло сеже у, за многе, неслућену старину. Међутим, једнако као са крстом и оцилима, сасвим је неоспорно да је и он до нас доспео преко Константинопоља, чијем смо цивилизацијском сазвежћу и ми припадали. Једни појаву двоглавога орла у Источноромејском Царству доводе у везу са династијом Комнина, а други са династијом Палеолога, али је неоспорно да је он нама доспео управо отуда. Преко Источноромејског Царства ће овај знамен доспети и у европски хералдички репертоар, који је до тада познавао орла, али искључиво као једноглавог. Од тада, међутим, почиње све чешћа његова употреба, те га срећемо у различитим верзијама и бојама код немачких царева Светог римскога царства из династије Хохенштауфена, а доцније и код царева династије Хабсбурга и др. Наравно, усвојен је и од стране руских царева, црногорских кнежева и краљева, а знатно доцније и код албанских краљева, чије државе га и данас користе у својим препознатљивим верзијама.

     Ипак, рецимо и то да се на двоглавог орла могло наићи и у много древнијим источним цивилизацијама Сумераца, Месопотамије, Египта и Хета, а задржаће се доцније и код династија Арсакида и Сасанида. Постоје докази о таквој његовој употреби, који сежу и читава два и по миленијума пре Христа. Интересантно је да се његова употреба једно време задржала и у исламском свету, па га налазимо и у Каиру на цитадели Султана Саладина (1174-1193) и другде на Блиском Истоку. Срећемо га и далеко источније и то у Индији, где се (и то управо као сребрни на црвеном) задржао и у грбу Махараџа од Мисора, што све сведочи о великој старини, вишезначности и распрострањености овог символа на Истоку.

     Наравно, овај символ је у Византији, а доцније и у Србији, Црној Гори и Русији, попримио сасвим посебну и одређену символичку вредност и значење, које није имао у наведеним древним источњачким цивилизацијама. Док је за њих он соларни символ, за Византију је он символ фотијевске симфоније, тј. добровољне синергије Цркве и државе и сарадње патријарха и василевса на заједничкој добробити поверене им пастве и земље. Дакле, духовна и световна власт на заједничком задатку, на ползу читавог државно-народног организма. С овим у вези се ваља потсетити како је на ово питање гледао, нпр, цар Јован I Цимискије (925. - †10. јануар 976) и др.

     О дуготрајној и доследној употреби символа двоглавог орла у Византији су довољно бројни извори и докази, тако да ћемо ми овде навести само два, сматрајући ово за општепознато и да је доказивање овакве тврдње сасвим излишно.

     Првим познатим примером његове амблематске употребе у Источноромејском царству се сматра његова предства на једној парапетној плочи темплона у Старој Загори из X века, а један од лепих примера из друге половине истог века јесте и камена пластика са довратака светогорског Манастира Ватопеда, на којој је представљен и двоглави орао. Но, није немогуће да је управо овај елемент овде додат осталим декоративним елементима и у нешто доцнијем периоду. Прилично речитим примером употребе двоглавог орла у позном периоду византијске повести налазимо, нпр, на печатима Димитрија Палеолога из Мистре (XV в).

     О двоглавом орлу, као о омиљеном хералдичком знамењу српских владара нема потребе превише говорити. Довољно је истаћи да су га радо користиле апсолутно све српске династије (Немањићи, Лазаревићи, Бранковићи, Котроманићи, Петровићи – Његоши, Обреновићи и Карађорђевићи), као и многе српске аристократске куће (нпр.: Црнојевићи, Јулинци, Анастасијевићи, Чарнојевићи...). Није ни чудо, стога, што је, према стандардима модерне српске хералдике, он резервисан (што се тиче употребе у личним грбовима) искључиво за припаднике краљевског дома.

     Код српских владара дома Немањиног се овај символ јавља прилично рано, али не као грб, већ као хералдички символ у употереби на дворској одећи, накиту, печатима и сл, баш као што је то био случај и у Источноромејском царству све до пред саму пропаст његову у XV веку.

     У том смислу је један од најрепрезентативнијих примера употребе двоглавог орла на одећи великог кнеза хумског Стефана Мирослава († између 17. јула 1190. и 1199), старијег брата великога жупана Стефана Немање. То је могуће опазити на ктиторском портрету великога кнеза Мирослава из Цркве Светог Петра и Павла на Лиму, близу Бијелог Поља. Дакле, употреба двоглавих орлова (обично златних на црвеном) у кругу постала је уобичајена на дворској одећи у кући Немањића најмање од XII века. Реч је, наравно, о чувеним коластим аздијама, опеваним и у српској епској поезији. Оне су употребљаване према строгом протоколу изантијског царског двора, који је тачно прописивао који ранг дворских достојанственка има право на коју боју орлова и на каквој позадини.

     Значајан је и један од најранијих сачуваних сигилографских доказа о таквој употреби на тешко оштећеном печату другорођеног сина поменутог великога кнеза Мирослава, великог кнеза хумског Андрије (†1250) из 1249. године Господње. Неке истраживаче је ова чињеница наводила на закључак да је у овом случају већ дошло до тога да је двоглави орао сматран наследним хералдичким символом, али пошто се ова грана српске владарске династије релативно брзо угасила не оставивши другог сачуванога херадичког материјала, то се не може сасвим позитивно тврдити.

     Извесно је и то да је на својој дворској одећи двоглавог орла користио и краљ Стефан Првовенчани (Свети Симон Монах), као носиоц источноромејске титуле севастократора и зет цара Алексија III Комнина. Уосталом, управо у таквим хаљинама га видимо изображеног и на фрескама у његовој задужбини, Манастиру Жичи, као и у Манастиру Милешеви и у Цркви Богородице Љевишке у Призрену. На његовој се одећи, у складу са његовим севастократорским достојанством, јаљају златни двоглави орлови на зеленој и на плавој подлози.

     Краљ Стефан Радослав (око 1192 - †после 1235, Студеница као Монах Јован) користи златне двоглаве орлове на црвеној подлози, али упоредо на одећи користи и орнаменте хералдичких кринова, што може да има везе са његовим родбинским везама са царем Теодором I Комнином Дуком Анђелом, о чему ће доцније бити још речи.

     Двоглавог орла налазимо у употреби и на одећи краља Стефана Владислава I (посл. пом. 1267), што се може уочити на његовом ктиторском портрету у Манастиру Милешеви. Од фресака Светог краља Стефана Уроша II Милутина (око 1253 - †29. октобар 1321), овај мотив је присутан у Старом Нагоричану и то на јастуку под његовим ногама, у складу са источноромејским дворским протоколом.

     Врло леп пример употребе двоглавог орла налазимо и на прстену српске краљице Теодоре († октобар 1322), жене Светог краља Стефана Уроша III Дечанског (око 1274 - † 11. новембар 1331) и кћери бугарског цара Смилца. Иначе, ово, наравно, није ни изблиза једини пример употребе двоглавог орла на двору Светог Стефана Дечанског...

     Познато је да је његов син, цар Стефан Урош IV Душан – Силни, користио доглавог орла, али не на одећи, будући да су српски владари престали то да чине још од друге половине XIII, када су почели да носе царске хаљине уместо коластих аздија. Но, као што смо видели, они су двоглаве орлове и даље баштинили и истицали на накиту, покућству, аритектури, фрескопису и др. Зато и на основу поморске географске карте (портолана) Анђелина Дулсерта из 1339. закључујемо да је цар Душан користио црвеног двоглавог орла и то у време када су источноромејски цареви династије Палеолога на заставама увелико користили златни крст са четири слова ''В'' на црвеној подлози. У том нас уверењу утврђује и познати сребрни тањир цара Душана, пронађен код Манастира Дренова у Тиквешу, који истиче двоглавог орла окруженог натписом: Стефан Цар у Христа благоверни.

     Иначе, овај хералдички амблем се шири и међу српском властелом, тако да га врло доследно користи деспот Јован Оливер и то на одећи, новцу и другде. Слично је и са другим српским великашима попут краља Вукашина Мрњавчевића, ћесара Гргура Бранковића, ћесара Новака и ћесарице Кали, деспота Константина Дејановића и др.

     У исто време, у самој Византији, исти символ се и даље користи у владарским круговима, о чему нам посебно лепо сведочанство оставља Хрисовуља издата светогорском Манастиру Дионисијату 1374. На поменутом документу налази се минијатура са изображењем цара Алексија III Комнина и царице Теодоре Кантакузине, одевене у црвену хаљину, посуту златним двоглавим орловима, што је посебно леп пример употребе знамена двоглавог орла на византијској владарској одећи у позном ХIV веку.

     Ову традицију следи доцније и велики кнез Стефан Лазар, који носи црвене хаљине са златним двоглавим орловима у златним круговима, али исти знак истиче и на каменој пластици припрате Католикона Манастира Хиландара, који беше његова задужбина. Исте хаљине носи и његова жена, велика кнегиња Милица, а посебно је леп пример двоглавог орла са једне розете и на капителима стубова у њеном Манастиру Љубостињи из 1385. године Господње.

     Дакле, као хералдички елемент у употреби у светородној породици Хребељановића – Лазаревића, почео је да фигурира и двоглави орао од самога почетка, јер га налазимо и код кнеза Лазара и код кнегиње Милице, о чему сведочи и поменути дечански полијелеј. Особито је чувен символ двоглавог орла са Лазареве припрате у Хиландару. Он се налази на северном зиду наоса Католикона и то као пандан приказу кациге са бивољим роговима, као препознатљивом породичном хералдичком обележју Хребељановића. Осим овог двоглавог орла из 1380. године, овај омиљени хералдички символ српских владара налазимо и на ктиторским портретима чланова светородног дома Хребељановића – Лазаревића. Двоглави орао се среће на одећи кнеза Лазара, кнегиње Милице и деспота Стефана. Овакав је случај са фрескама у Манастирима Раваници, Љубостињи и Манасији. Управо је пример ктиторског портрета деспота Стефана Лазаревића из Манастира Манасије врло значајан. Овај прелепи владарски портрет је настао око 1418. године. Деспот је одевен у коласту аздију, на којој је доминантан елемент златни двоглави орао. Употребом овог символа се желело да истакне происхођење династије Лазаревића из династије Немањића, као и легитимитет власти Лазаревића. Стефан Лазаревић је насликан у коластој аздији са орловима још као млади кнез, у Манастиру Рамаћи, 1392. или 1393. године. Овај мотив је користио још и његов отац, кнез Лазар. Наиме, он је насликан, још за живота, у свечаном сакосу са мотивом коласте аздије. Овај портрет се налази у Манастиру Раваници, изнад места одређеног за његов гроб. Деспот Стефан, пак, приказан је одевен у владарски сакос са двоглавим орловима у медаљонима и у Манастиру Љубостињи (1403) и у Манастиру Каленићу (1413). Из свега наведеног се да закључити да су управо витешка кацига са волујским роговима и царски двоглави орао основни хералдички символи династије Хребељановића – Лазаревића, која се овиме очигледно наслањала и користила богатим немањићким и византијским амблематским наслеђем, што сведочи и о усвајању односне владарске идеологије.

     Иначе, по силаску Немањића са повесне сцене, двоглави орао је све присутнији и на грбовима династије Котроманића, која је полагала родословно право на немањићко наслеђе и која је, под јачим хералдичким утицајем са Запада, двоглавог орла на штиту сматрала правим-правцатим династичким грбом Немањића. Тако, на великом печату краља Стефана Твртка I Котроманића (око 1339 - †10. март 1391) срећемо и љиљане и двоглавог орла, јер носи и традиционални грб Котроманића и двоглавога орла на два засебна штита. Ово је и логично, узимајући у обзир пуну титулацију овог нашег владара: ''Краљ Србљем и Босни и Поморију и западним странам''. Истоветан је образац и на великом печату његовог наследника, краља Стефана Дабише (1391-1395) са Повеље из 1395.

     Раније смо видели да је и каснија илирска хералдика Немањићима готово искључиво приписивала сребрног двоглавога орла са два златна љиљана испод канџи и на црвеном пољу, тако да је било готово незамисливо употребити било који грб, онима који би пожелели да се вежу за ово богато наслеђе и време највећег процвата нашег Отачаства.


ХЕРАЛДИЧКИ ЉИЉАН


     Осим двоглавог орла, грбу Србије су 1882. додати и херадички љиљани, који код нас немају ништа краћу и мање богату хералдичку предисторију од предходна два елемента државног грба Србије. Уз то, овај елемент у нашој државној хералдици није ништа мање византијски од предходна два.

     Наиме, још за владавине Немањића ће се српској владарској символици придружити и тај, трећи, кључни символ са нашег државног грба, тј. хералдички љиљан или крин.

     Његова омиљеност у српској владарској символици је била далеко већа него што се то обично мисли и то имамо да заблагодаримо великој символичкој вредности њиховој. Но, тој њиховој вредности, по себи, ваља додати и врло значајне и богонадахнуте речи Светог Апостола Луке, које су, јамачно, учиниле да тај символ постане толико омиљен међу нашим благоверним владарима:

     ''Погледајте кринове како расту: не труде се, нити преду; али вам кажем: ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих'' (Лк.12,27).

     Дуго се сматрало да се хералдички љиљан у Србији јавља за владе краља Стефана Уроша I Немањића и да се то, наводно, збило благодарећи његовом браку са принцезом Јеленом, за коју се веровало да је рођака краља Карла I Анжујског од Сицилије и Напуља. Такво се мишљење уврежило због добро познате чињеннице да су управо владари из француске куће Анжуја били препознатљиви по употреби символа златног хералдичког љиљана на плавом пољу.

     Међутим, ово није сасвим тачно, будући да је неоспорно да је овај символ користила још српска краљица Ана, супруга краља Стефана Радослава Немањића. Наиме, управо је на фресци у Манастиру Студеници краљица Ана приказана у одећи покривеној хералдичким љиљанима, које је баштинила као кћи цара Теодора I Комнина Дуке Анђела, а познато је да је у Источноромејском царству овај символ на свом новцу први почео да користи управо он.

     Дакле, јасно је да је и љиљан у српску хералдику доспео пре са Истока него и са Запада, као што је, уосталом, био случај и са српским крстом и са двоглавим орлом пре њега.

     Готово ће сви српски средњевековни владари од XIII до XV века, на овај или онај начин, користити овај символ. Такав је случај и са: Светим краљем Стефаном Драгутином (†12. март 1235, Ђурђеви Ступови као Монах Теоктист), Светим краљем Стефаном Урошем II Милутином, царем Стефаном Урошем IV Душаном – Силним, Светим великим кнезом Стефаном Лазарем Хребељановићем, Светим деспотом Стефаном Лазаревићем – Високим, деспотом Ђурђем Бранковићем - Смедеревцем и др.

     Коваће га они на својим новцима и то самостално или на врховима владарских скиптара. Биваће аплициран на њиховој и на одећи чланова њихових породица о чему сведочи фрескопис у њиховим задужбинама. Налазиће се на њиховим хералдичким кацигама и на самим грбовима. Виђаће се на њиховом накиту, дугмади, на њиховим даровима разним светињама и др.

     Биће присутан и у нашим средњевековним рукописима, при чему посебно истичемо чувени Хвалов зборник из 1404. године Господње. Но, истини за вољу, веома упадљива употреба управо хералдичког символа љиљана у украшавању овог рукописа приписује се чињеници да је настао у Босни. Наиме, најдоминантнија употреба овог символа ће бити код краљева Босне из династије Котроманића, код којих ће управо хералдчки златни љиљани бити и једина хералдичка шаржа поред сребрне траке.

     Што се тиче владара саме Србије, може се рећи да је, бар од прве половине XIII века, хералдички љиљан постао једном од далеко најфреквентнијих ознака у српској владарској символици. Сматрамо да ово имамо да заблагодаримо чињеници да је и код Срба љиљан сматран Богородичиним цветом, а у нашој иконографији је и доцније често довођен у везу са култом Благовести. Осим тога, то је и древни символ краљевске суверене власти. Ово је тако тим пре што је љиљан и Христов символ, као и (због своје крстоликости и облика) символ победе, живота и плодности.

     Подвлачимо, међутим, да се хералдички љиљан може, заиста, посматрати као врло присутан у српском средњему веку, али да га у српским владарским грбовима у правом смислу речи срећемо само код Котроманића, Лазаревића и Бранковића.

     Крин је у српској амблематици и владарским регалијама често приказиван и као препознатљиви елемент отворене љиљанове краљевске круне западног типа, каква се често среће код Немањића, а за пример узмимо само новац краља Милутина (где се понекад приказује и са љиљановим скиптром), али и прелепа фреска Светог цара Стефана Уроша V Немањића – Нејаког, као младог краља у Пећкој Патријаршији (1346). На жалост, није нам сачувана ни једна таква српска средњовековка краљевска круна, али је познат и сачуван фрагмент једне такве, који је апицирала принцеза Кантакузина Бранковић (кћер деспота Ђурђа Бранковића) на врх митре, коју је даровала Београдској митрополији у XV веку и која се данас чува у Музеју Српске Праославне Цркве у Београду.

     Фреквентна је употреба мотива златног хералдичког љиљана и на одећи код Немањића, тако да га срећемо на приказима Стефана (Вуковог сина), Стефана Драгутина и Константина (Милутиновог сина) на чувеној фресци Лоза Немањића, у Манастиру Грачаница, као и одећи цара Душана на поменутој фресци у Пећкој Патријаршији из 1346. године Господње.

     Због свега наведеног и током илирског хералдичког периода је љиљан наставио да се јавља у аутентичним и апокрифним грбовима династија Немањића, Котроманића, Хребељановића, као и у бројним грбовима српске средњовековне властеле.


СУСРЕТ СРПСКОГ КРСТА,
ДВОГЛАВОГ ОРЛА И КРИНА


     Када је 1882. године обновљена српска Краљевина, једини логичан избор за допуну дотадашњег грба, ваистину је било додавање двоглавог орла и кринова, као неоспорних хералдичких елемената са најдужим непрекинутим трајањем у нашој владарској амблематици и хералдици и као символичке копче са српским Средњим веком и његовим узорима, као дела тзв. Византијског Комонвелта.

     Краљу Милану I Обреновићу је у овом послу од посебне помоћ био чувени Стојан Новаковић (1. новембар 1842, Шабац - †18. фебруар 1915, Београд), српски политичар, дипломата, филолог, историчар књижевности и председник Српске Краљевске Академије. У то доба, Новаковић је био министар просвете и црквених послова и може се рећи да је управо он био идејни творац грба Србије, каквим га и данас знамо.

     Измене у држаном грбу су озваничене посебним Законом о грбу Краљевине Србије, који је издат 22. фебруара 1882. и којег је усвојила Народна Скупштина.

     Посао хералдичког изображења тада је поверен једном од најславнијих хералдичара онога времена у читавој Европи, Ернсту Кралу, званичном аустроугарском царско-краљевским дворском хералдичком уметнику. Еталон у техници хералдичке шрафуре начинио је тек 1903. Ова ће Кралова гравира новог грба Србије до данас остати једном од уметнички најуспелијих изображења нашег националног знамена.

     Грб Каљевине Србије је кориштен у неизмењеном облику све до краја Првог светског рата, када је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

     Поменута државно-правна промена и реалност изискивала је и измене у државном грбу, а у складу са владајућом идеолошком формулом о три јужнословенска племена, која су формирала нову државу. Због тога је мањи штит на прсима орла подељен на три поља, како би сместио символе Срба, Хрвата и Словенаца.

     Наведене измене су одобрене на седници Минстарскога савета 28. фебруара 1919, којој је присуствовао и сам Његово Краљевско Височанство регент Александар Карађорђевић. Ликовно изображење измењеног грба је поверено архитекти Пери Тодоровићу.

     Промене, које помињемо подразумевале су да је штит подељен тако да се у горњем десном пољу мањег штита нашао сребрни српски крст на црвеном, на горњем левом пољу хрватска шаховница, а у трећем пољу, испод поменута два, се нашло плаво поље са сребрним полумесецом врховима навише и са златном шестокраком звездицом изнад њега. Јасно, прво поље је представљало Србе, друго Хрвате, а треће је специјално осмишљено, како би представљало Словенце, који тада нису имали јединствен земаљски грб. Осим наведеног, из некога разлога су са штита уклоњени древни српски кринови, тако да је грб нове државе баштинио само два од три стандардна византијска символа, који су овде предмет нашег бављења – српски крст и двоглавог орла.

     Доцније ће, ипак, доћи до још једне, ликовно незнатне, али хералдички значајне измене тог грба и то баш на захтев словеначких представника, који су тражили да се уместо једне у њиховоме пољу нађу три шестокраке звездице, како би асоцирале на грб грофова Цељских. Тако измењен, овај грб ће ући и у Видовдански устав из 1921. и преживети све ломове несрећне југословенске политике све до окупације 1941. године Господње.

     Под окупацијом 1941-1945, је поново дошло до измене у изгледу грба. Грб је сведен на штит грба Краљевине Србије, али без икаквх екстерних елемената (тј. круне и хермелиновог плашта) и без кринова испод канџи орла.

     Окончање Другог светског рата 1945. године није донело слободу и српском грбу. Напротив! Нове околности показале су се погубнијим по српски, тешко стечени, хералдички знамен и то у тој мери да би се могло рећи да су турска и нацистичка окупација имале више милости за српски грб него ли нова комунистичка власт.

     Ипак, можда би се могло и рећи да је Србија и у том пероду, који је неоправдано потрајао готово шест деценија, ипак имала некакав грб, што се не би могло рећи за саму федерацију и већину осталих њених република.

     Наиме, Федеративна Народна Република Југославија и доцније Социјалистичка Федеративна Реублика Југославије није ни користила грб у правом смислу речи. Био је то само још један у низу амблема совјетског типа, који није израђен у складу ни са једном од позитивних хералдичких норми. Тај амблем је заживео још током рата, 1943. године, а у Устав ФНРЈ је ушао 1946. Доживео је и једну промену 1963. године, када је постојећих пет југословенских бакљи добило друштво у лику још једне.

     Но, што се Социјалистичке Републике Србије тиче, може се рећи да је она, у извесноме смислу, ипак, имала свој грб чак и у то доба. Наиме, Србија је задржала свој штит са којег је, додуше, прогнан крст, свакако као символ, тако мрског, опијума за народ. Тај штит се нашао на плавом пољу у чијем подножју је било излазеће Сунце, чији су се зраци ширили преко читавог поља и на којем се видела горња половина црног зупчаника. Све то је окружено венцем од сасушеног класја жита и гранчице храста у роду и надвишено неизбежном црвеном петокраком звездом са сребрном бордуром на месту сусрета снопова жита и храста. Ту је и црвена лента, која повезује и причвршћује поменути хербални венац у на којој су исписане године 1804. и 1941.

     На осмишљавању овог знамена, 1947. године је радио тим у којем су главну реч, по свему судећи, имали комунистички функционер Моша Пијаде и познати сликар Ђорђе Андрејевић Кун, који је, иначе, и аутор грба Београда из 1931. године.

     Но, и поред свега, може се рећи да је Византија бацала своју оплемењујућу светлост чак и на овај и овакав знамен Србије, јер су на њему наставила живот макар оцила – наследници древног византијског тетраграма. У том амблему су она, лишена друштва крста, двоглавог орла и љиљана, остала као остатак остатака византијског културног идентитета свог титулара.

     Нажалост, ова несрећна псевдохералдичка соцреалистичка композиција наставила је да заузима место грба Србије много дуже него што је то било неопходно. Наме, после слома комунизма и распада Југославије, Србија није одмах вратила свој аутентични грб. Тадашње власти су, очигледно, биле врло нерасположене према аутентичном хералдичком наслеђу сопствене земље и, упркос константним и врло гласним повцима за повратак веродостојног српског државнога знамења, они су постојеће стање одржавали све до сопственог силаска са власти.

     Истина, у том пероду (1990-2000) је постојао један покушај да се на референдуму промени постојећи грб. Међутим, тај референдум, маја 1992. године, није успео и постојеће стање се продужило све до 2004. године Господње, када је Србији напокон враћен њен повесни грб.

     У међувремену, Србија није била сасвим хералдички незаступљена, јер су се њена поља нашла на прсима орла са грба Савезне Републике Југославије (1992-2003) и доцније Државне Заједнице Србија и Црна Гора (2003-2006). Тај грб је усвојен 1993. године и нестао је са нестанком саме поменуте Државне Заједнице, 21. маја 2006. године Господње, али је, ипак, представљао повратак Византије у нашу државну хералдику, преко белог двоглавог орла и сребрног српског крста. Љиљан, као трећи члан ове српске хералдичке тријаде византијске провенијенције, морао је још на причека...

     Но, интересантно је да су Република Српска и Репубика Српска Крајина, у истом тешком пероду наше повести, за разлику од саме Србије, користиле праве грбове и то израђене по узору на веродостојну српску државну хералдичку традицију. Међутим, знамења Републике Српске Крајине је нестало самом чињеницом њене пропасти 1995, док је грб Републике Српске (1992-2007), који је опстао за све време рата, подлегао унутрашњим и спољним притисцима 2007. године Господње, када Република Српска почиње да користи државни амблем, као прелазно решење. Парламент Репубике Српске је 15. јула 2008. усвојио нови грб, али је и он одмах оспорен од стране представника мањинских заједница и Уставног суда Босне и Херцеговине, тако да питање државног грба Републике Српске и даље остаје отворено.

     Питање коначне промене грба Србије, пак, коначно је затворено 17. августа 2004. године Господње, када је Влада Републике Србије донела Препоруку о коришћењу грба, заставе и химне Републике Србије. Иста Препорука је доцније усвојена једногласном одлуком Скупштине и тако је Србија коначно повратила свој изгубљени хералдички идентитет. Питање је коначно правно уобличено и регулисано тек 30. септембра 2006, када је усвојен нови Устав Републике Србије, који је омогућио да овај грб и званично постене грбом Србије.

     Истина, Устав уопште не наводи блазон грба нити нуди некакав његов опис, већ само, у свом првом делу, у члану бр. 7. наводи: ''Република Србија има свој грб, заставу и химну. Грб Републике Србије се користи као Велики грб и као Мали грб.'' и нешто даље допуњује: ''Изглед и употреба грба, заставе и химне, уређују се законом.''

     На овај начин је питање државог грба Србије поново ушло у уставне и правне оквире, што омогућује редовну и несметану употребу државног знамења, али што је још важније – формализује повратак византијским коренима српске државне символике.

     Нови-стари грб Србије је стилизован од стране дипл.инж.арх. Драгомира Ацовића, КВ, БО1, КЗ2, оснивача Српског хералдичког друштва ''Бели Орао'', који је за узор имао грб Краљевине Србије у изведби поменутога Ернста Крала из 1903. године. Извесне ситније измене јесу учињене, али је оригинални блазон и поред тога верно испоштован, а Србија је добла натраг своје вољено знамење, оплемењено свим трима византијским елементима, који су овде предмет нашег интересовања.

     У овом грбу су 2010. године Господње извшене извесне измене, превасходно, ликовне природе, када је израђен нови еталон грба Србије, чији аутор је био проф. Љубодраг Љ. Грујић, КК, ЈК1, БО2, главни херолд и хералдички уметник Краљевског дома, канцелар Краљевских ордена и дугогодишњи сарадник Одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање православног монархизма, а у сарадњи са поменутим г-дином Ацовићем. Наглашавамо да није реч о новом грбу, већ о истом грбу у новој графичко-хералдичкој интерпретацији, чиме није нарушено ни помињано византијско наслеђе у нашем државном грбу. Напротив!

     Елем, Влада Републике Србије, на основу члана 9. став 1. Закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије (''Службени гласник РС'', број 36/09) и члана 42. став 1. Закона о Влади (''Службени гласник РС'', бр. 55/05, 71/05 – исправка, 101/07 и 65/08) донела је Уредбу о утврђивању изворника великог и малог грба, изворника заставе и нотног записа химне Републике Србије на седници одржаној 11. новембра 2010. године. ''Службени гласник Републике Србије'' (број 85) је већ 15. новембра 2010. Објавио поменуту Уредбу са новим графичким решењима из поменутог Изворника. Уредба је ступила на снагу осмог дана од дана објављивања у ''Службеном гласнику Републике Србије''.

     Ова нова верзија државног грба Србије, која је и данас у званичној употреби, за нашу тему може бити интересантна и због чињенице да је у њој, на известан начин, дошло и до још дубљег хералдичког повратка на византијске изворе, јер су оцила стилизована са мање заобљеним, већ са угластим бридовима (радне површине огњила), чиме су она примила графички облик ближи византијском тетраграму сачињеног од грчких слова ''В'', а мање ћирилићном слову ''С'', како је то дуго био случај.


ЗАКЉУЧАК


     Из горе изнетих чињеница извлачимо закључак да свој хералдички идентитет Србија дугује Византији и да за њега има да захвали управо припадништву сфери византијског културног, па тиме и амблематског, утицаја.

     Крст са оцилима, двоглави орао и хералдички љиљан јесу древни источноромејски символи par exellance, што их, наравно, не чини ништа мање и српским, те могу да наставе да нам служе на дику и понос и као подсетник на заједничко наслеђе, које делимо са овом великом цивилизацијом.





НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер