Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 11 67 568
czipm@yubc.net















АЛЕКСАНДАР НА ВАЛААМУ












   Августа 1819. године игуман Инокентије је од министра духовних дела Галицина примио писмо: цар се спрема да стигне у Валаам, преко Архангелска. Он не жели никакво славље и званични дочек. Путује са једним камердинером, као најобичнији путник. Стога не треба никаквих звона, ни свечаних одежди, ни крстова при доласку.

   Сам Инокентије је био прост човек, из једног од села олоњецке губерније. Кад је већ имао значајан положај у манастиру, виђали су га како са осталима вуче цигле на градилишта, или како ради са рибарима. Вероватно је и у другима ценио једноставност. Па ипак, император Александар, победник над Наполеоном, господар Русије и Европе, у виду обичног ''грађанског'' човека са камердинером... и да га дочекају као сваког ходочасника, као некаквог тамо петербуршког трговца што би дочекали! То је изгледало чудно. Он се поколебао и посаветовао са осталима: решили су да га дочекају како је ред.

   У сусрет цару, у Сердобољ, послаше манастирски брод. У Салму отпремише економа Арсенија: тамо се налазио други брод, и Арсеније је требало да повезе Александра по његовој жељи – или из Салме, или из Сердобоља.

   Александар се у Салми појавио касно увече. Јеромонах Арсеније је пред њега на послужавнику изнео просфору из које је извађена честица. Император се поклонио да га Арсеније благослови, целивао му руку и рекао да иде у Сердобољ. Потврдио је да не жели никакав дочек. Такође не жели да му се клањају и падају пред ноге и целивају руку.

   Арсеније је одмах одјурио у Сердобољ, пославши извештај и у манастир по једном момку. А гост, који је тог пута одбијао све оно чимега је живот нормално окружио, отпремио се за њим следећег јутра.

   Тмурно је било на Ладоги 10. августа 1819. године! Олујни облаци, снажан ветар, таласи. Цар је у Сердобољу чак запитао Арсенија може ли се по таквом времену уопште испловити. На то је економ одговорио: ''Пловили смо и по горем. Ваше Величанство, уз Божију помоћ''. Последње речи су, можда, све и решиле. Александар, економ и камердинер су пошли.

   У манастиру се пажљиво мотрило на језеро, како са звоника, тако и са истуреног острвцета на коме је скит светог Николаја (још у давна времена, тамо су ноћу у часовњи палили светлост: њени прозори гледају на све стране те је служила као светионик). Али, прошао је дан. Вече је већ наступило, а непогода се није стишавала. Брода све нема, па нема. Када се већ сасвим смркло, осматрача су отишли, закључивши да тог дана више никога не може бити. И чак су, одмоливши вечерње правило, легли на починак.

   Испало је као у Јеванђељу: женик се јавио ''у поноћ, а њихове светиљке су се угасиле. Нису га дочекали, премда и нису били криви.

   Више од три сата пловио је кроз сумрак, а онда и кроз мрклу таму император Александар. Да није било светиљке светог Николаја, покровитеља морепловаца, не зна се како би јеромонах Арсеније увео свог високог госта у узани залив.

   Пристали су у мраку и тишини. И тек када су се већ пењали на врх стрмог пута, гранитним степеништем, у манастиру се сазнало за долазак. Зазвонила су звона. Монаси су ужурбано стали да се окупљају. Ишли су у тами по манастирском дворишту, са ручним фењерима. А гост је стајао на трему цркве. Стизали су служитељи и црквењаци: у олтару су облачили старог Инокентија који се већ више од пола века трудио у манастиру. Сада је већ био на пола болестан (не би више, као некада, могао да на плећима вуче цигле).

   Александар је покорно чекао. Ови минути, у бурној валаамској ноћи, у црквеној порти, док још није могао да уђе у храм, за њега вероватно нису били сасвим обични.

   Игуман Инокентије, заменик његов Дамаскин, економ Арсеније и остали сматрали су га својим највишим претпостављеним: манастир је, као и цела Русија, његова ''баштина''. Он је, дакле, код њих свратио обилазећи оно што је његово. Најпре властелин, а потом ходочасник. И тог властелина нису баш најуспешније дочекали. Стога су, вероватно, били збуњени. Али, император се није држао као власт, не као ревизор. Он је допутовао заиста као богомољац. Шта ли је донео са собом у срцу, које је већ толико тога доживело? Ми не знамо. Али се тешко може претпоставити да ли су били светлост и мир: управо то је њему недостајало.

   Александар је већ осамнаест година био император: не просто човек, него биће – симбол које је означавало целу Русију, њену силу. Није било тако лако скинути одежсу која је с њим већ срасла. А сада је, по логици живота, ''ходочасник'' морао да чека док су у Саборној цркви вршили припреме. И тек је онда обучени Инокентије, са крстом, у сјајној одежди, код отворених царских врата иконостаса, на средини храма поздравио императора. Сијали су лустери и хор је певао многољетствије. Александар је целивао иконе, пришао да га благослови игуман и сви јеромонаси по реду: сваком од њих је целивао руку: свакоме од њих је целивао руку. Истовремено је забранио да се њему поклањају до земље.

   У доњој цркви он је целивао ковчег над моштима светих Сергија и Германа. Онда је код игумана пио чај, у том истом, невеликом али чистом станчићу са цвећем, углачаним подовима, маленим прозорима у дебелим зидовима, где и сада живи игуман. Само што је сада ту и дугачки низ игуманских портрета, почевши од Назарија, који украшавају собу где заседа манастирски савет, одмах до салона.

   Док се пио чај, Александар и игуман су седели, а ''старија браћа'' су стајала. Владар је говорио о томе да се већ одавно спремао да посети Валаам, али су га увек задржавали послови. Наравно, распитивао се о свему што се тиче манастира. Наравно, никако није могао да престане да буде император, иако је, по свему судећи, имао намеру.

   После чаја, одвели су га у ''царске'' гостинске одаје, над Светим вратима, у спољњем манастирском четвороуглу. Вероватно, као и данас, и тада су под прозорима биле густе лиснате крошње, шумећи мрачно као и оне ноћи, страшне и судбоносне, која му је донела рану круну.

   Да ли је добро или лоше спавао император у царским одајама надомак суровог пустињског пејзажа Валаама, недалеко од храма апостола Петра и Павла, ми не знамо. Али, већ у два ноћу он је био пред вратима Саборне цркве: црквењак тек што их је био отворио. Очигледно, нису га очекивали тако рано. Устао је сам: нису га будили. Иначе би цве већ било спремно. Црквењак не би имао никаквог разлога да жури. Три четири сата одмора после далеког пута није баш много... Не говори ли то пре свега да тај одмор није био тако безбрижан?

   Александар је у Саборном храму стајао рано јутрење и затим рану Литургију у цркви Петра и Павла. Потом је разгледао манастир и пешице кренуо да обиђе пустињске келије по шумама.

   Савремени валаамски ходочасник може да реконструише пут императора. Сада је до келије покојног схимонаха Николаја спроведен диван пут, обрубљен јелама и аришима. Тада, у овом облику пута није било. Цар је ишао пешице и при пењању се донекле задихао.

   - Пењући се узбрдо увек осећам задиханост, - рекао је Дамаскину, помоћнику игумана, који га је пратио. – Још за живота покојног императора нарушио сам своје тело трчећи по осамнаест пута степеништем све до горњег спрата.

   Али, без обзира на замор, до оца Николаја је стигао.

   Тај схимонах Николај био је раније кедијнак игумана Назарија, духовног обновитеља Валаама. Назарије је учврстио духовни пут, а сам се онда населио одвојено у тесној, келији, три аршина са три. ''Живот је његов протекао у труду и непрестаној молитви''. И то је све што о њему знамо. Али и данас видимо мајушну келију, праву дрвену избицу на кокошијим ногама, где је обитавао добри дух у виду старчића Николаја. Сада је над келијом дрвена надстрешница, као некаква избафутрола: заштита од непогоде и знак бриге да се оно првобитно што дуже сачува.

   Ма како да је сиромашно обитавао добри дух, ипак је баш њему дошао Александар, без обзира на задиханост и на то што је на путу требало малтене да пуже испод некакве ограде. Победник над Наполеоном, доносилац мира Европи, онај ко је тријумфално ушао у Париз, пресамитио се надвоје да би могао ући у колибу смиреног Николаја (врата њена су заиста више рупа, неголи врата). А упркос свему је ушао. Седео је на дрвеној хоклици поред овог истог сточића који је и данас у келији, под истим оваквим бледим и туробним светлом из прозорчића-играчке, разговарао са Николајем о духовном и аскетском животу. Како је све то мало личило на Тилзит или на заседање Бечког конгреса.

   Отшелник му је предложио три репице из своје баште које је узгајао сопственим рукама, тј. Свим чиме је могао да послужи госта. Александар је узео једну од њих. Није била очишћена. Дамаскин, други човек манастира, који је стајао поред врата, затражи нож да је очисти. Александар је рекао:

   - Није потребно. Ја сам војник. Појешћу је војнички.

   И почео је зубима да гули кору. При одласку је још целивао руку Николају и тражио благослов и молитве.


* * *



   Вративши се у манастир, цар је поново пио чај у игуманском двору. Угостили су га воћем из чувеног манстирског воћњака, који и данас стоји, и који веома личи на Едем. Александар је јео огрозд и малину (ових је дана зрела предивна црвена рибизла). А онда су му донели опис и план манстира. Затим су га, живот је живот, замолили за понешто сасвим практично: да се болничком персоналу дода још петнаест људи и још о манстирском метоху у Петербургу. Он је обећао да ће све испунити.

   После подне су га возили барком по скитовима. Александар је уживао у лепоти вода, шума и гранита валаамских. Када се вратио, одстојао је малу вечерњу и монашко правило пред починак. Касније је дошао и на бденије. Сместио се поред стуба. За време читања седео је на клупи, са братијом, као што је ред. Стари слепи монах Симон је додирнуо руком цара поред себе и тихо питао: ''Ко то седи са мном''. Александар је одговорио:

   - Путник.

   А другог дана, на раној Литургији која је почела, као и данас, у пет сати изјутра, стајао је поред пустиножитеља Никона, човека у дубокој старости, који се ослањао на штаку и тако издржавао дуге службе. Од умора, тог пута је Никон испустио своју штаку, склизнуо и пао. Александар га је подигао и посадио на клупу.

   После завршетка Литургије, на молепствију за добар пут преподобнима Сергију и Герману по изношењу Јеванђеља, цар се спустио на колена. Инокентије му је положио руку на главу, и држећи одозго Јеванђеље, читао речи које је Александар Благословени (као многогрешна и поколебана хришћанска душа која је тражила спокоја) и искао пловећи овамо кроз бурну ноћ:

   Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29).


* * *



   ''Путника'' су испратили царски. Звонила су сва звона. Ка пристаништу су напред ишли појци, певајући тропар и догматик. За њима – братија и цар са игуманом. Полако је испловљавао брод и лагано пролазио заливом уз брујање звона А покајање је пратило путника и на Ладоги: по његовој молби, монаси су сви у хору певали ''Спаси Господи'', ''Херувику'' и друге химне.

   Путник никад више није видео Валаам. Политичар и дипломата, војсковођа, идол официрима, опчинитељ дама, ослободилац Русије, који је на престо дошао кроз грех – почињао је последње године свог живота. Позната легенда говори о томе да је отишао у шуме Заволожја, под именом старца Фјодора Кузмича. Веровали ми тој легенди или не, тек, сав боравак Александра на Валааму личи на први корак, који не успева увек, али који је ипак прво искуство новог живота, без круне и скиптра. Ако је отишао, онда је све целовито и јасно. Ако није отишао, није успео, као што дуго није стизао ни на Валаам. Ипак се може рећи да би по складу своје душе и по понашању последњих година могао отићи: није чудно да ходочасник, каквим га видимо на Валааму, продужи своје ходочашће. И није узалуд над његовом главом зазвучао глас престарелог Инокентија, који је читао вечне речи вечне књиге:

   Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29).






Одломак из књиге:
''Писма валаамског старца''; Српска православна парохија Линц – Аустрија; Линц; стр.34-40.


Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархистички Гласник

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA



Српска Мрежа - Сабор српских удружења из Српских земаља и Расејања




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер