Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Марко З. Пушица


О НАЧИНИМА ВАСПОСТАВЉАЊА МОНАРХИЈЕ


Велика Царска Круна Русије


    Да се анализа битних питања, као што је питање државних облика у ширем смислу или уже посматрана анализа облика политичког поретка, облика државног уређења и облика државне власти, не би свела на дискусију и галаму, треба спровести озбиљну анализу. Ова анализа треба да обухвати посебне елементе свог предмета (монархијски облик политичког поретка и његово васпостављање) који само на први поглед делује као да је јединствен. Овим "парцелисањем" предмета анализе биће постигнут циљ прецизности и јасноће. Свако делимично, траљаво посматрање нанеће штету закључцима и практично повећати јаз између модела и стварности. Ови редови су позив на дијалог о методима (начинима) васпостављања монархије, а сам дијалог претпоставља аргументовано излагање.

    Питање монархије (поред републике) као облика политичког поретка опште је питање. Дајући одговор на то питање одговарамо само оквирно, сама ширина појма и монархија у пракси нам то диктирају. Појам монархијског облика владавине је доста широк. Он представља sui generis за разне видове монархије (уставна, парламентарна, сталешка). Зато је "парцелисање" проблема ради избегавања компликација нужност. Не могу се исти аршини и методологија примењивати у анализи различитих видова монархије. Проблем није једноставно решити, иако се чини да се механички може пронаћи решење. У питању је начин, метод васпостављања монархије, не монархистички принцип или сама монархија као облик владавине. Сам монархистички принцип (шеф државе – наследни монарх) је јединствен принцип, што за метод не важи. Он је везан за конкретну ситуацију па се начелно и може закључити да њега сама реалност диктира. Тако, пракса може бити различита што утиче и на постојање различитих метода. Треба напоменути и то да постоји веза између метода васпостављања монархије и њеног вида (уставна, парламентарна, сталешка) који је постојао раније или је одомаћен у народно-државној баштини.

УВОД У ПРЕДХОДНО ПИТАЊЕ


    "Што се грбо роди, ни вријеме не исправи." (Валтазар Богишић) Народна мудрост је од искона била кадра да пресуди неправди и лажи осуђујући је не само када је очигледна и када су последице њене непосредно наступиле, већ и када је злобу "прогутало" време. Какву је то злобу време "прогутало" и о каквој је неправди реч?

    У питању је зло чије је извориште идеолошко и крајње притворно, што правну анализу доводи у питање и своди правно резоновање на писање памфлета. Прича о злоби је само претходно питање и након ње се решења сама намећу.

    Ко је убио односно започео убијање европских монархија? Ово питање нас враћа у период Француске револуције, ако изузмемо провизоријуме који су јој претходили и били слични. Француска револуција мајка је нововековне републике. Своје ванбрачно чедо изродила је у блуду и убиству са првим грађанином – ђаволом! Бацивши под своје окрвављене стопе Цара над царевима – Сведржитеља, револуционарна република обезглавила је и француског краља најавивши опасан преседан у Европи – заметак Европе грађанских република. Такав облик политичког поретка, хришћанској Европи монархија потпуно стран, постао је највећи изум и "извозни производ" шачице превараната и пробисвета. Било је ту и сумњивих интелектуалаца, философа, памфлетиста који се могу сви подвести под: краље-убице, царо-убице, државо-убице...

    Данас мирно посматрамо "легализацију" тог злочина. У Европи одавно извршена, а код нас започета пре пола века, амнестија, заведена декретима у брозовском маниру, заједно дејствује са временом. Тако, попут права одржаја када држалац ствари ову држи у одређеном року (протек времена) и под одређеним условима, право државине постаје право својине. Ови лажни титулари то желе да постигну са временом које се надвило над Брозовом злочиначком републиком. Тако говоре да је монархија анахрона и пилатовски перу руке у нади да је све зло време прогутало. Не! Монархија је свуда око нас. На небу, у дому, а подариће монарх васионе да је буде и у држави поново. Монархије једино нема у републици, јер она не признаје ни Бога, ни Домаћина, а признавање краља би за њу било једнако признању злочина – краље-убиства. Након низа историјских ломова у Европи и рушења више краљевина настао је један лажни хегемон. Он има безброј глава и говори безброј језика. Увек "брине" о најслабијима и најсиромашнијима. Његов је утицај присутан у политици, економији, култури итд. Једина слабост лажног хегемона је његов крхки врат који више не успева да носи толико глава и толико маски. Питање је када ће то декадентно тело остати без глава од оне исте гиљотине која је наговестила овај новототалитарни ужас и черечење хришћанске Европе. Мит о слободољубивој, једнакољубивој и братољубивој револуцији је фатална лаж. А трајање лажног мита које је омогућило извршилаштво у њему и ово данашње саучесништво, злочин је такође. Зато, васпоставимо монархију!

О ПОВРАЋАЈУ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ


    Одлукама АВНОЈ-а, окончањем бољшевичке револуције и рушењем монархије, учињено је велико неправо – Брозова република. Још је велики син правништва Валтазар Богишић у општем имовинском законику за Црну Гору (1888) предвидео да "што се грбо роди, ни вријеме не исправи". Држећи се ове велике идеје, у праву познате од римског права, Јустинијановог кодекса и осталих правних споменика проналазимо одговор на питање о васпостављању монархијског облика политичког поретка.

    Начин или метод подразумева технику која ће се применити у конкретно нашем случају и имати последице у свету реалности (de facto) и у свету права (de iure). У свету реалности, вратићемо се савршенијем и нама ближем, историјски утемељеном облику владавине – монархији. У свету права, остварују се одређени циљеви о којима ће бити речи. Зато, печат греха који носимо на образу нестаће само ако се монархија васпостави као што је и укинута, а то значи одлуком народне скупштине којом се укидају одлуке АВНОЈ-а из 1945. односно повраћајем у пређашње стање. Ово васпостављање није грех као чињеница (укидање монархије) која је противправна и која је повод за само васпостављање. На неправо – републику, одговара се правом и успоставља монархијски облик политичког поретка. Сама оправданост постојања права и правног поретка наводи нас на такав закључак, јер се тиме постижу два циља:

– на првобитно неправо (републику) одговара се правом (монархија) и оваквим "обештећењем" (накнада штете народу и историји) афирмише се начело законитости и

– ништа није природније него да се учињена неправда уклони на начин који производи најмање штете и троши најмање времена, без одуговлачења (начело ефикасности).

    Све горе речено обухваћено је и појачано деловањем још једног начела, а то је начело правде. Сама правда од обичног правног поретка чини правноваљан поредак. Правда је показатељ морализације права и шире посматрано, друштва у целини. То је и римски правник Улпијан имао у виду када је право повезао са моралним начелима: "честито живети, другога не вређати, свакоме своје дати." Овај трећи део дефиниције – "...свакоме своје дати", суштина је и решења да монархијски облик владавине треба васпоставити истом мером, уз помоћ повраћаја, како је и био укинут. Пре Улпијана, Аристотел је бавећи се појмом правде у посебном смислу са освртом на комутативну правду донео исти закључак. Комутативна правда почива на моралном методу једнаког поступања са једнаким стварима односно неједнаког поступања са неједнаким стварима. Зато, неједнако поступање са једнаким стварима представљало би неправду. Ако се не прихвати метод васпостављања монархије повраћајем т.ј. одлуком Народне скупштине о повраћају, удаљићемо се од правде која мора бити достигнута. Остали начини васпостављања монархије управо условљавају неједнакост и довели би до неправичних решења.

* * *


    Остали начини не представљају логички пут васпостављања у контексту комутативне правде, већ за васпостављање краљевске власти захтевају додатне услове. Ови додатни услови могу имати добру сврху, али често су плод политике тренутка. Монархија није акционарско друштво па да јој се приликом васпостављања постављају административни услови. Монархија је народно-државна установа, јер потиче из народа и увек је уз свој народ.

    Које су алтернативе повраћаја у пређашње стање одлуком народне скупштине?

    Највише је оних који хипотетички повратак монархије виде уз помоћ референдума. Референдум је само једна од многих правних могућности. Његово спровођење захтева велике припреме и дужи протек времена. Опет, ту се поставља и једно суштинско питање – зашто баш ти који лобирају за референдумско решење прећуткују да би то представљало прикривени плебисцит. У таквој ситуацији, а све у контексту демократске игре са процентима и страначким комбинацијама, монархија или република као предмет референдума, то јест, принц престолонаследник или неки познати страначки првак као предмет плебисцита, дошло би до контрамонархистичке кампање која би сигурно била у предности. Интересантно је и то што углавном сви који су за референдум предлажу монархију због престолонаследникових веза у свету. Међу њима је доста и републиканаца који навијају за "слабог" краља ограниченог парламентом. Најбитнији приговор овој варијанти је тај што монархија није укинута 1945. референдумом.

    Следеће што се нуди као решење је специфична мешавина посебности нашег случаја и ретке оригиналности. Ова оригиналност није од суштинског значаја, већ је у питању правно-техничка финеса, условно слична са бугарским решењем. Престолонаследник би се у политику укључио тако што би абдицирао у корист сина наследника Петра III, а он би водио владу као њен председник. Ова идеја има више квалитета од референдума, али није потпуна. Наиме, не зна се какав би био однос између скупштине и владе са таквим председником, а опет не зна се каква би била овлашћења самог монарха. Код ове варијанте није у питању начин васпостављања, већ корак после васпостављања, тј. персонално решење. Ова идеја је тек у зачетку и питање метода није ни решено.

    Трећа варијанта је заступљена у мишљењима неких правника и код појединих судија Уставног суда Србије. Они предвиђају две фазе: референдум, па одлука Народне скуштине о том питању у току уставотворног поступка. Овде важи све што је речено у делу о референдуму, а додаје се и то да је ово решење потпуно у духу Устава Србије из 1990. године, иначе правно-технички солидног Устава, али суштински једног од стубова настављача авнојевске републике.

    Поред овде наведениих варијанти може се додати још једна коју заступају најватренији републиканци. Она се базира на резултатима монархистичких опција на парламентарним изборима. Ова варијанта је фаталистичка и не даје одговор на питање о начину васпостављања. Ако победи "монархистичка" странка не види се да ли ће захтевати референдум или просто донети одлуку у Народној скупштини. Она је продукт изборне фатаморгане: испада да се за краља гласа и да народна воља на изборима формира "династије – странке".

    Још је једна ствар интересантна, а то је питање односа између начина васпостављања монархије и њеног вида, а све посматрано интегрално кроз призму историје и народно-државног завештања. Могу се разликовати два модела. Један, источни, оригинерни који решење види у одлуци Народне скупштине о повраћају у пређашње стање и афирмацији начела правде, законитости. Парадигма овог начина васпостављања јесте краљ са јаким овлашћењима, краљ као неприкосновена личност, краљ као реално извориште извршне функције државне власти, док би остале функције државне власти биле органски утемељене. Дакле, повраћај у пређашње стање као начин васпостављања монархије у вези је са сталешким видом монархије. Други модел, односно друга релација је западна варијанта. Има два подмодела, у зависности од тога да ли се васпостављање врши:

– одлуком уставотворне скупштине на основу консензуса о повраћају (боља варијанта) или

– референдумом (лошија варијанта). Оно што повезује ове подмоделе јесте вид монархије која би на један од ова два начина била васпостављена. Наравно, ради се о парламентарној монархији која је заступљена у државама Западне Европе. Она има своје посебности које су настале у дугом временском периоду и доста критика јој је упућено од стране органске мисли државе и права. Оба модела, источни и западни подразумевају да је краљевина утемељена на уставу.

    Питања постављена у овој анализи и скромни одговори, део су напора за проналажење што бољег и на аргументима постављеног решења. Најбоље би било да се прихвати метода повраћаја у пређашње стање, јер уз све захтеве које испуњава на плану права и разума, оно представља потврду о привржености Божјој Правди. Ради се о завештању прошлости које нам је дато са неба да га спроведемо у дело.

ЕПИЛОГ


    Српски сељак – војник одувек је био баштиник монархијског начела у дому. Сељак-војник коме су Аустро-Угари у Првом светском рату спалили кућу, своју нову кућу градио је на темељима старог огњишта, не тражећи дозволу од колоне непријатељских заробљеника, ратних шпекуланата и дезертера. Он је свој Дом на старим темељима саградио скромно, својим рукама и знојем, зато је његова кућа – његов образ, његова истина и икона чије ће кандило бдити над свим будућим подухватима за спас отачаства! Амин.




(Преузето са Интернет сајта часописа ''Нова искра'') 
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер