Видовдан спада у један од најважнијих српских националних празника и један од без сумње најсудбоноснијих датума српске историје.
Али да ли уопште знамо шта се и ко тај дан обележава? Ко је био Свети Вид и колико је оправдано довођење овог Празника у везу са старом словенском митологијом и паранским пантеоном? Колики је значај Косовске битке 1389. године, и шта се поуздано зна о њој?
Како се ширио култ Светог Великомученика цара Лазара Косовског и косовских мученика? Колико косовска легенда има упоришта у историјској стварности?
И на концу, једно велико питање, каква је рецепција и наслеђе Видовдана било кроз историју до савременог дана? Шта је Видовдан савременом Србину? Око овог Празника исплело се много питања, али је Видовдан често праћен и подацима, који немају никакво упориште у чињеницама и плод су незнања, али често и злоупотреба разне врсте.
Стога, ово изванредно предавање представља један покушај да се, макар делимично, разлучи историјска истина и значај Видовдана за српско биће од наслага злоупотреба и кривотворина.
Трибина „Видовдан – историја, мит и наслеђе” одржана je у понедељак, 29. маја (11. јуна) 2018. године Господње, у 19:00 сати, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доцент др Борис Стојковски, дугогодишњи сарадник Центра за истраживање православног монархизма.
Говорећи о једном од најважнијих српских националних празника и најсудбоноснијих датума српске историје, др Стојковски је казао да се око овог празника исплело много питања, али је Видовдан често праћен и подацима који немају никакво упориште у чињеницама и плод су незнања, а често и злоупотреба разне врсте.
Можда суштинско питање треба да гласи: Шта се тог дана прославља и ко га прославља? – рекао је аутор на почетку трибине и објаснио да је први и један од најстаријих старозаветних пророка био Свети пророк Амос који је живео у VIII веку пре нове ере. Он се у литургијски прославља 15. јуна.
Друга личност је Свети Вид (Vitus), највероватније рођен око 290. године. У Диоклецијановом погрому 303. године против хришћана, Вид је као тринаестогодишњак пострадао, јер је одбио да се одрекне хришћанске вере. Свети Вид у немањићкој Србији није имао толико развијен култ, али све оно што се касније десило допринело је да Видовдан буде некако отргнут од његовог изворника.
Турци већ од XI века крећу у продор у Малу Азију, Византију и Балкан, корак по корак, што је довело и до Косовске битке. Тој бици претходио је 1362. године долазак једног од најважнијих вођа османске династије султана Мурата I, који је битно проширио сопствену државу и који је „закуцао један од ексера у ковчег Византије”.
Освајао је део по део Душановог царства, а цар Стефан Урош IV Душан Немањић - Силни је умро седам година пре Муратовог доласка на власт. Потом долази до Маричке битке 1371. године, битка од огромног стратешког значаја. Пад Ниша довео је до битке код Плочника. Био је то први директан сукоб великог кнеза Стефана Лазара Хребељановића са Турцима и завршен је српском победом.
Султан Мурат је морао да се повуче и нови напад уследио је две године касније код Билеће, 1388. године. Тада је босанску војску краља Стефана Твртка I Котроманића предводио војвода Влатко Вујовић, који је нанео озбиљан пораз Турцима. У пролеће 1389. године и у Србији се знало да Мурат спрема војску против српских земаља.
– Неки историчари умеју да кажу да једино што знамо о Косовској бици је да се она заиста догодила и да су погинула двојица владара, али то није баш тако. Проблем је фрагментарност извора из различитих периода и потребан је прегалачки рад да би се она могла анализирати на прави начин – нагласио је проф. Стојковски.
Српски народ је после Косовске битке био веома емотивно везан за Видовдан и тражио је у њему некакву основу да би се истакли место и борба Срба за ослобођење. Другачије схватање донео је XX па и XXI век. Најдиректније за Видовдан је везана 1914. година, а и Видовдански устав је донет 1921. – нимало случајно баш на тај датум.
– Али, Видовдан јесте, као темељ српског националног идентитета, био погодан за политичку употребу и злоупотребу – закључио је Стојковски своје предавање, које је завршено разговором са бројном публиком, жељном веродостојне и зналачки изложене историјске перспективе и погледа на један од најсудбоноснијих догађаја у повести нашег народа.
