Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net



















Њ.П. Г.Г. Андреј (Ћилерџић),
Епископ Ремезијански




О ПРАВОСЛАВНОМ МОНАРХИЗМУ



Прослава Светог равноапостолног Цара Константина Великог
Слава Центра за истраживање православног монархизма






Православни Богословски Факултет
Београд, 2. јуна 2013. године





Ваша Краљевска Височанства,
Ваше Преосвештенство,
Високи изасланици и представници Војске Србије и јавног и културног живота нашег страдалног и напаћеног српског народа,
поштовано руководство и сарадници Центра за истраживање православног монархизма,
уважене даме и господо, драга браћо и сестре!


*





   Од срца поздрављам ову нашу заједничку прославу организовану од стране Центра за истраживање православног монархизма, са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, под духовним покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Иринеја, а под високим покровитељством Његовог Краљевског Височанства Кнеза Александра Павловог Карађорђевића.




   Радо сам се одазвао позиву да беседим данас о димензији православног монархизма јер ова тема изражава једну наду којој можемо да се поверимо. Али, дозволите ми најпре, да Вам пренесем срдачне поздраве, очинске молитве и Архипастирски благослов Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја који је са радошћу примио на знање да се Центар за истраживање православног монархизма прикључује торжественој црквено-државној прослави 1700 годишњице од доношења Миланског едикта, такође обележавању 900 годишњице рођења Светог Симеона Мироточивог, као и 800 годишњици од упокојења Свете краљице Тамаре Грузијске и 400 годишњици зацарења Светородне династије Романова.




   У мојим тезама о виђењу монархије као патријархално утемељене заједнице, угледао сам се на истраживања неколицине православних писаца, попут блажене успомене Епископа будимског Данила Крстића који је писао О православној монархији у часопису Градац, затим блажених успомена оца Митрофана Хиландарца (Домаћинство и саборност) и мог пријатеља Небојше Крстића, који су своје погледе на нашу тему изложили у часопису Образ. Такође сам узео у обзир саставе проф др Ђоке Слијепчевића (Домаћински принцип) и др Драгана Суботића (Затомљена мисао), и Блаженопочившег Епископа Жичког Саве Дечанца.


Ничег великог не бива без жртве






   Докле год смо ми Срби имали Краља, имали смо и државу, за разлику од времена када смо били робови. У доба петовековног турског ропства, свест о државној и народној династији била је преточена у народну песму, надахнута прослављањем светих Немањића у крилу Цркве, што је све крунисано у израстању народне династије у XIX. веку. Срби су били верни Краљу, јер је он застава народног јединства и симбол народне слободе. Династије Карађорђевић и Обреновић су произашле из народа, извиру из народа и идентификују се са историјским смислом народа и земље. Тамо где су монархије туђег извора, близу је вештачка владавина. Међутим, права православна монархија произилази из народног корена; она је историјска и национална творевина; то је власт Богом установљена. Добри резултати на пољу модерног, савременог државотворства републиканског облика не би могли бити протумачени као последица самих републиканских начела, већ, напротив, ту се ради о последицама монархистичких начела којих су се дотичне Републике држале.




   У политичкој философији где доминира органско схватање православне монархије, карактер православног монархизма се заснива на схватању да док год у свету буде постојала православна монархија са Краљем на челу, као Богом даним oцем народно-државног дома, дотле овај свет може имати наду у очување народа у православној духовности, штавише, може имати наду у спречавање зла и порока, лењости и расула, расипања и непоштења, чиме се органски са једне стране разбија народ, а са друге монархија као сигурна застава народног јединства: нема богоборства или христоборства док је Краљ на престолу. Безбожништво није могуће док безбожници не успеју да сруше престо. Основа древног краљевског престола јесте поштен хришћански народ чији Краљ није племенитији од народа већ само одговорнији. Свети Оци такође одлучно бране једноплеменитост свих пред Богом, управо Светим крштењем којим постајемо сродници Сина Божјега.




   У православној монархији народ постаје, суштински и формално, једна велика породица где се Краљ својим примером и самопожртвовањем неуморно залаже за решавање свих свакодневних проблема које живот доноси заједници. Православна монархија схвата народ као једну велику породицу у којој је Краљ, отац свих њених чланова. Краљ је земаљски родитељ свих, у смислу породичног духа у народу, у међусобном поверењу, у духу љубави, у искрености и солидарности.




   Примера ради: када је трагичне 1934. године убијен краљ Александар, народ је оплакивао не само Краља већ пре свега Отаџбину јер на прво место долази Отаџбина, којој Краљ служи. Мучко убиство Краља Александра је имало за циљ да се омогући разједињење Југославије, да се спречи балкански мир и зближавање народа и држава са ових простора. Убице Краља Александра имале су циљ да склоне једну изузетно јаку личност која се све више показала као несавладљива брана народног и државног јединства. Краљ Александар је боље и дубље, од других, срцем и душом Домаћина, схватао трагичну коб југословенских народа, и одлично познавао његову историју. Краљеву трагичну смрт верујући народ предратне Југославије је примио као Божију опомену: Бог је узео Краља, да би народ опоменуо да чува Отаџбину. Бог је узео оно мање, да би опоменуо да се савесније чува оно веће.




   Свети Владика Николај жички вели да је Краљ миропомазаник Божији, главни носилац власти у држави. Као слуга Божији он влада по милости Божијој. Он је јемство државног јединства и правде за све грађане своје. Он је симбол реда и поретка у земаљском царству. За Владику Николаја породица је домаће огњиште које се не гаси, то је светиња брака, основна ћелија народне кошнице, то је веза са претцима и са прошлошћу, гроб који се не заборавља... закон среће и веза са будућношћу, колеква која утврђује наду на будућност (Српски народ као Теодул - штампано у Диселдорфу 1977). Православна монархија обједињује у себи прошлост, садашњост и будућност, јер богатство народа није прост збир интереса тренутно живих чланова тога народа, већ се на телу народном, којим руководи монарх, налазе и гробови наших предака и колевке наших потомака.




   Јасне ознаке српског националног пута свагда су били: Бог, Краљ, Домаћин, увек кроз призму принципа хоризонтале која народ кроз његове представнике повезује у духовну и политичку заједницу где важи начело: У истом јединство, у различитом слобода, а у свему пак љубав. Православни Краљ одржава органско јединство народа и инсистира на значају породице за монархију као стуб, јер истинска монархија почива на принципу владавине Једног у име добра читаве породице. Породица је стуб која је незаобилазна и незаменљива. Домаћин се никад није плашио једноначалног Краља и његове власти, са домаћинским погледом на државу, већ се већма и изнад свега плашио људског друштва без власти или пак многоначалног друштва са више власти. То домаћинство као саборност треба да буде основа државно-народног живота. Када говоримо о народу, мислимо на јаку, снажну и сложну домаћинску породицу чија је глава домаћин. Домаћинска породица је заснована на Богом даним способностима и континуирано је заинтересована да се о стара о напретку и просперитету државе.




   Породица је поштовала свога оца-домаћина, све породице поштовале су Краља, а сви они поштују Православну Цркву, у смислу симфоније Цркве и Државе, како је то Светим Савом удахнуто у душу српског народа: првог двоглавог орла у нашој историји представљали су Свети Сава и његов брат Стефан Првовенчани који се нису међусобно гложили, већ су били у сагласности. Православни Срби су увек били за народно јединство, за државну целину, за монархију и династију где је осигурана безбедност живота заједнице пред налетима спољних опасности сваке врсте, уз снажну ограду према политикантским приступима грађанских политичара. Породица, а тиме и држава, захтева домаћина и старешину коме је управљање, у смислу друштвене хијерархије, такорећи занат. Не постоји човек који није никоме потчињен. Сваки човек има свога господара јер само Бог нема господара. Никада се православни хришћани нису бојали ауторитета и у ауторитативности, односно нису видели у томе сметњу за свој успон и долажење до изражаја својих стварних вредности и способности, већ је то услов за напретком, то је снажење и достизање народног благостања. Када Краљ заборави да је родитељ свих, тада и престаје породични дух у народу, дух међусобног поверења, дух љубави и солидарности, а на његово место долази дух раслабљености и партијске обести.




   Увек је потребно да се свака започета радња, која се обично протеже на време много дуже но један људски живот, изводи без скретања и прекида. Монархистичка идеја се у предратној Краљевини Југославији утемељила на идејама уставне, парламентарне монархије и православног поимања демократије где је власт сконцентрисана у рукама најбољих, где политичка заједница већином влада на општу корист и добробит. Монарх је владао по милости Божијој како је то стајало пред титулом, и народ је таквог Краља хтео и као таквог га примао свом душом својом. Јер милост Божија даје Краља у одређеној личности, као заставу слободе која штити јединство: Краљ представља, Краљ заступа. Краљ води народ. Краљ влада по вољи народној, међутим, не по вољи неког скупа савременика већ као ланца нараштаја једне одређене прошлости и будућности. Када говоримо о православној монархији као облику владавине, никад не мислимо на монарха као јединку, већ на династију, на породицу којој Краљ припада, у којој је он само један у низу владара. Православна монархија се не заснива, као у случају странака у вишепартијском систему, на народном изјашњењу јер она није поникла из избора већ из историје. Извори права монархије дубљи су од изјашњавања савременика за њу. Православна монархија не извире из онога што се зове народна сувереност, него та народна сувереност постоји зато што је православна монархија један део своје власти пренела на бирачко тело. У таквом систему, под призмом историјских традиција, Устав је схваћен као уступак монархије, наиме, монархија треба да помири снагу целине са слободом делова и да оствари јединство у разноликости.




   Монархија је најслабија када је апсолутна, зато што тада између ње и народа нема ничега. При томе, у свему треба да влада мера. Мера је главна врлина Устава и државника. Као што без осећања мере не можемо написати лепу песму, тако се без мере не може донети ни добар закон. Монархија је привукла најбоље духове, пре свега, тиме што се монархија јавља као владавина са највишим условима да буде високо дело мере и конструктивна равнотежа власти и слободе. Најјача је монархија онда када се у поретку слободе јавља као судија међу самоуправама, где сваки бранећи своје право брани истовремено и монархију као чуварку свих права.




   У православном духу, хармонија Државе и Цркве могућа је само као благодат Божија, као тајна, а јавља се у литургијском животу Цркве. Као што Света Литургија има свој хијерархијски поредак: Бог - Епископ - народ, тако и православна монархија има свој хијерархијски поредак: Бог - Краљ - Домаћин. Краљ је Богом одабран да координира између Цркве и Државе. Само тако земаљски Владар постаје у свести народа вољени Краљ без кога нема јединства народа, односно без кога постоји само површно, привидно јединство које се потресима изнутра или споља постепено разбија. Зато је Краљ жива и једина идеја пуног народног јединства. Међутим, понављамо: та жељена хармонија може да настане само кроз тајну Цркве. Само у том смислу Краљ делује по милости Божијој и по вољи народној јер се народ јавља као Црква, као свештени сабор који је Црква. У сређивању своје Државе, Стефан Немања се ослањао на Цркву којој је давао силне повластице и поседе. Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина. Немања је као мудар владар знао да се држава темељи на народу, а да њену духовну снагу чини свештенство. Био је близак народу, помагао свештенство, подизао је у Србији храмове и неке од најзначајнијих православних манастира света. У вези с тим уништио је и богумилску јерес, која се тада појавила и озбиљно запретила стабилности Државе и Цркве, а чији су се представници оружјем супротставили одлукама црквених сабора.




   Одсуство борбе између Цркве и Државе се заснивало на томе што је први и највиши и истински Монарх света сам Господ Бог. Управо зато се на Богу Једином и Свемоћном заснива православни монархизам. Без Бога се не може замислити а камоли остварити јединство у свету. Тако се народ јављао на саборима Стефана Немање, исто на Жичком сабору Светог Саве, или у Владимировом крштавању Русије.




   Православни хришћани по природи желе обнову монархије. Зато су многи саврмени монархистички покрети углавном православни и таквим се представљају. Православни монархизам је насушно потребан и у нашим временима која су већма сластољубива неголи богољубива. Ако је српски народ спреман за обнову монархије, ето Господ ће у трен ока повратити монархистички поредак. Међутим, Краљ се не може вратити ако се ми не вратимо Богу. Принцип монархије има свој корен у Богу и темељи се на принципу који се односи на личносни извор самосвојности из кога извире владар. Човек, створен по лику Божијем и прилици Божијој, одговоран је за приношење свега створенога ка преображењу и обожењу. То је свештена позваност човека да литургијским принципом општенародно и заједничко украси сав свет, при чему се такво уређено друштво назива према речима Светог Владике Николаја Теодулијом, наиме: служење Богу. У том смислу православни хришћани обично нагињу монархији као најбољем друштвеном уређењу јер у Владару друштва, народ види истинског Теодула, дакле, Божјег служитеља, према Христовој благовести: Који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга (Мт 20,27).





* * * * *











НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер