Грб Краљевине Србије Грб Центра

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ
(2005-2016)

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90

czipm.org@gmail.com
















Др Александра М. Пећинар



ЦРНИ БАРОН – БЕЛА АРМИЈА


Руска емиграција у вртлогу
дипломатије великих сила у
Југоисточној Европи и
на Средњем истоку
(1919-1924)





    У десетовековној, често испрекиданој, напетој, неуравнотеженој историји узајамних односа, веза прожимања Русије и Балкана, коју чини колоплет заједничких војевања, али и међусобних непријатељстава, снажних културних размена, прожимања и међусобних утицаја, али и културних и духовних удаљавања, отуђења и неразумевања као и низ драматичних личних исповести садржаних у биографијама (данас у већини готово заборављених) револуционара, емиграната, авантуриста, шпијуна, обичних људи, професора, занатлија, радника који су из Русије стизали на Балкан или са Балкана у Русију-долазак 200.000 руских избеглица у балканске државе 1919-1920 и њихова судбина и живот на овим просторима, слободно се може рећи, представља једну од друштвено и политички најдраматичнијих, људски дубоко потресних етапа у историји Русије. Они су се развејали по Европи и свету, а значајан део њих је доспео на Балкан, где су дуже или краће време живели и стварали. Чланови царске породице-царица мајка Марија Фјодоровна, велики кнезови Александар и Димитриј, велика кнегиња Марија… међу њима су била и два претендента на упражњени царски престо (велики кнезови Николај Николајевич и Кирил Владимирович). Истакнути аростократи, попут кнеза Јусупових, Коковцевих, Оболенских, Лобанов-Ростовских, Хитрово, познати и утицајни генерали Дењикин, Јуденич, Врангел, Кутепов, Милер, Ирманов, јунак руско-јапанског рата, истакнути духовници какви су били митрополити Антоније, Евлогије, Иоан (Максимович), Анастасије, али и мноштво обичног света. У годинама након револуционарних промена (1917) и Грађанског рата (1918-1920) та некохерентна маса појединаца у новим условима се претворила у мање-више јединствену социјалну целину-друштвену групу познату под именом руска емиграција, руско избеглиштво.


Геополитички оквир
настајања Руске емиграције






    Питање међународних односа у међуратном периоду тема је садржински веома разграната, а нарочито сложену и посебно неистражену његову димензију представљају дипломатски односи земаља сагледани у светлу војно-политичког фактора. У хронолошким оквирима нашег проучавања, периоду дакле од 1919. до 1924, који слободно можемо окарактеристи као период дипломатске борбе за границе условљене војним фактором, ратни сукоби окончани су били само у Европи, док су се у Русији савезничке трупе бориле до 1919, у Персији до 1921, а у Малој Азији непријатељства трајала до септембра 1922. Ово никако није био период мира, већ један транзитни период поновног формирања граница и сфера утицаја, али и време које је означило крај три утицајна царства. У том смислу, испитивање процеса формирања Руске емиграције, али и улоге бољшевичког фактора у редефинисању позиције великих сила и обликовања њихове спољне политике у међуратном периоду, указује на важност компоненте војне моћи као незаобилазног предуслова за формирање појединачних дипломатија у ширем геополитичком простору Балкана, Источног Медитерана и Блиског (Средњег) истока. Управо је на простору Балкана, а посебно Средњег истока, у области кључној за очување британских интереса, било најуочљивије питање стварања сигурности. Забринутост за будућност британске империје на истоку, али и настојања за очување комуникације са Индијом, утврдили су њену традицију оспоравања руског утицаја на Медитерану, док је пропаст Отоманске империје наведене потребе само убрзала. Посебно је драматичан био расплет догађаја у вези са Русијом, и то њено излажење из рата, бољшевичка револуција, као и мир у Брест - Литовску, што је подстакло разрешење наведених питања на комплексној послератној сцени. Истовремено, револуционарни преврати и грађански рат 1917-1920/21. године довели су и до изгона огромног броја људи из Русије, што је представљало сложену историјску и социјалну појаву која је била део широг миграторног процеса-одласка становништва из Совјетске Русије -процеса који је прерастао у најмасовнију политичку емиграцију међуратног доба, чиме је већ компликована ситуација додатно усложена. Радило се о појави подједнако значајној за балканску, за историју Русије (СССР) и за европску и светску историју, која је истовремено пресецала и задирала у све слојеве историјске стварности и човековог живота у прошлости: политички, дипломатски, социјални, демографски, антрополошки, психолошки, структурални и културни.




    Грађански рат у Русији, са до крајности заоштреним политичким и идеолошким искључивостима, није узбуркао само политичке елите у водећим европским државама, већ је вишеструко утицао на однос балканских политичких елита према збивањима у Русији. Руско питање током читавог међуратног периода је на овај или онај начин оптерећивало политику и дипломатију балканских држава, пре свега Југославије, Бугарске и Грчке. У једном таквом колоплету различитих политичких планова услед утицаја Француске и Британије на њихове појединачне политике, свака од балканских држава је на свој начин приступала овом сложеном проблему. Овде треба имати у виду да је долазак готово 200.000 избеглица на Балкан, а што је још важније, долазак десетине хиљада добро наоружаних, искусних и дисциплинованих руских војника, почетком 20их година протеклог века покренуо бројна политичка и дипломатска питања, дилеме, страхове и недоумице. Пре свега о сврси и карактеру њиховог боравка на наведеним просторима. Поготову, што се опасност од могуће злоупотребе ове озбиљне, стране војне снаге у балканским политичким смутњама, чинила реалном.


Руска емиграција






    Историјске везе Русије и Балкана имају традицију дугу десет векова, од првих веза и контаката још у 10. веку, у време Византије и примања хришћанства, па све до бурног 20ог века. Током тог дугог времена међусобни односи Русије и балканских држава и балканских народа нису били једнозначни и непроменљиви - раздобља снажних културних и духовних веза, сарадње и прожимања, каквих је било доста током тих десет векова праћена су периодима културних и духовних антагонизама и удаљавања, смењивале су се епохе појачаног дипломатског и војног ангажмана и спољнополитичке незаинтересованости, економска сарадња је била је некад слабија, а некад израженија, понекад препуштена иницијативи појединаца, али често иницирана од стране државе.

    Међусобни контакти, прожимања и утицаји добили су на новом интензитету током 20ог века. Балкан је на мапи руске дипломатије заузимао једно од важнијих места, док је Русија у спољнополитичким калкулацијама и трансформацијама балканских држава заузимала важну, често кључну позицију. Тако је било и у време Балканских ратова, непосредно пред избијање Првог светског рата, као и у епохи која је након наведеног рата уследила. Чак би се могло закључити да је на важност међусобних односа и веза, суштински, мало утицала револуционарна промена власти власти у Петрограду 1917. године. Наиме, Србија и Црна Гора, кроз читав 19. век, до 1914. године, биле су многоструким везама повезане са Царском Русијом као државом, са руским политичким елитама, са руском црквом и културом. Њихови међусобни односи, од изласка на сцену историје па до наших дана, представљају огромно и садржајно подручје и предмет пажње више научних дисциплина. У разним етапама у прошлости били су одређени оним темама историје које је савремени живот постављао. Припадност и приврженост православљу, блискост језика, свест о племенској сродности и подударност интереса представљали су камен темељац односа Срба и Руса и њихових држава.

    Круну вишедеценијских веза руског и српског народа свакако је представљала нескривена руска подршка Србији у кључним данима пред избијање Првог светског рата у лето 1914. Уследила је многострана ратна сарадња, подршка ратном програму Србије и помоћ српским властима у годинама избеглиштва, након војног слома и окупације земље 1915. Осим тога, српски престолонаследник и будући југословенски краљ, Александар Карађорђевић, био је руски ђак, школовао се у руском Пажеском корпусу у Петрограду. Најзад, владарске породице Србије и Црне Горе, Карађорђевићи и Петровићи, многостраним брачним везама су били повезани са династијом Романов. Управо су ово били разлози што је званична српска политика, још у периоду свог изгнанства, заузела веома конзервативан став према новонасталим променама у Русији. Доследна антибољшевичка оријентација српских, а касније и власти Краљевине СХС неминовно је водила ка успостављању односа са једним од антибољшевичких центара отпора током Грађанског рата.

    Кратки 20. век, "век екстрема" или "век нетрпељивих", већ самим карактером, израженим идеолошким искључивостима и општом институционализацијом политичког и друштвеног живота, пресудно је утицао на форме и суштину српско - руских односа. Два народа су у ново време улазила у радикално измењеним државним формама. У вртлогу револуција са историјске позорнице је нестала Руска империја. С`друге стране, по окончању Првог светског рата српска политичка елита, предвођена династијом Карађорђевића, добровољно је утопила независност и државност Србије у новоформирану државу Јужних Словена-Краљевину Срба Хрвата и Словенаца. На историјској сцени су се појавили Југославија и Совјетски савез. Међусобни односи у великој мери су изгубили национални предзнак. Наступила је ера идеологије……




    Поставља се питање да ли је у историји света постојала година толико одлучујућа као што је то била 1917. година. Било да је у питању политички, војни, друштвени, културни или морални контекст, било да је реч о науци или геополитици, нема јој равне у историји. Током тих дванаест месеци "јучерашњи свет" како је то описао Штефан Цвајг срушио се у исто време када је рођен један други, који се указивао као изузетно насилан, технолошки, рационалан, богохулан- свет 20. века.

    Фебруарска револуција, а затим бољшевичка у новембру (октобар у складу са јулијанским календаром који се тада у Русији користио), као и промена режима у Русији, ослабили су међународну материјалну и моралну позицију српске круне, владе и војске која се налазила ван отаџбине. Са доласком бољшевика на власт у Русији и њеним изласком из рата, Срби су изгубили свог великог вишевековног, православног, али и словенског заштитника. Односи Срба са савезницима, Французима, Британцима и Италијанима, одвијали су се надаље без руских услуга и посредовања. У мају 1917. Пашић је позвао представнике Југословенског одбора на Крф, како би разговарали о евентуалном рушењу двојне монархије и будућем уједињењу. У исто време, у Бечу, хрватски, словеначки и српски посланици у парламенту изразили су жељу да остану у оквиру реформисане Аустроугарске монархије. На Јонском острву, на крају тешких преговора у којима су две стране показивале међусобно подозрење и неразумевање, у јулу 1917. је потписана Крфска декларација, документ путем кога су се Пашић и представници Југословенског одбора сложили о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на основу идеологије о "троименом" југословенском народу, на чијем би челу била династија Карађорђевић, с тим да би структуру и институције будуће државе накнадно дефинисала уставотворна скупштина. Савезници су на овај документ одговорили ћутањем и ишчекивањем. Додатан притисак за Србију, поред ратних операција, политичких сукоба и дипломатских притисака, представљала је ситуација на Солунском фронту, раскорак у ствари између патритоског осећања војника и њихове жеље да ослободе своју отаџбину и идеје југословенског национализма, настојања за уједињењем Јужних Словена, наметане од стране претпостављених.

    У јулу 1917. године принц Лвов је поднео оставку, а место премијера добио је Александар Керенски, дотадашњи министар Војни, који је изборе био расписао за новембар. У међувремену се војни управитељ Петрограда, генерал Лавр Корнилов окористио политичким сукобима устаничких политичких фракција и покушао војни пуч у циљу да наметне диктатуру. Овај државни удар је пропао, а превладао је совјет радника Петрограда, на чије се чело ставио вођа бољшевика, Леон Троцки. 7ог октобра, у тајности је у Петроград стигао и вођа бољшевика, Владимир Лењин, како би преузео вођство над оружаним покретом. Лењин је отишао из Швајцарске, у којој је живео, и то у оклопном возу који му је на располагање ставила немачка влада, заједно са једном огромном количином злата. Циљ Кајзера Виљема II, био је да пружи подршку својој дијаметралној политичкој супротности, Лењину, како би Русију ставио под контролу његових присталица, који би у војсци ширили социјалистичку пропаганду, а која је за циљ имала паралисање сваке ратне акције. На тај начин, Источни фронт би пропао, наравно, на штету Русије, а немачка војска би била у стању да комплетно тежиште пребаци на Западни фронт. Тако је, на крају и било.

    28. октобра /7. новембра 1917 избио је бољшевички устанак, са циљем да свргне привремену владу, која се ближила расписивању избора и проглашењу Руске републике. Циљ Лењина било је успостављање "Диктатуре пролетаријата", (радника и пољопривредника), која би, последично, довела до стварања једног анархистичког друштва, Комунизма. Са црвеним заставама као симболом крви, проливене током устанка, бољшевици су заузели власт. Зимски дворац, седиште привремене владе, био је заузет, министри су били похапшени, док је Керенски избегао у иностранство. Лењин је, на тај начин, постао нови лидер Русије.

    Повлачењем Цара са власти Свети Синод Руске Цркве остао је обезглављен. Тада је сазван један сверуски црквени синод, који је донео одлуку о поновном успостављању Московске Патријаршије, која је вековиме пре тога, од стране цара Петра I, била укинута, као и одлуку о избору једног од руских црквених великодостојника на место Патријарха. 5. новембра 1917, Синод је изабрао московског митрополита Тихона на место Патријарха Москве и целе Русије.


Патријарх Тихон






    Наметање страховладе у Русији утицало је и на Цркву, па је известан број руских архијереја одбацио државно уређење Совјета, а 1920. године је уз дозволу Екуменског Патријархата у Константинопољу организовало Руску цркву у Дијаспори, која је у своје оквире ставила све руске црквене институције, епископије и митрополије изван територије Русије, а њоме је управљао Синод Јерарха (данас му је седиште у Њујорку), на чијем је челу био митрополит који је носио титулу Протојерарха. Први са оваквом титулом био је дотадашњи митрополит Кијева Антоније (Храповицки). Патријаршија Москве и целе Русије остала ја као руска црква унутар Русије, а свој допринос је давала под изузетно тешким условима комунистичког режима, а све како би спречила прогоне свештених лица и Цркве, али да одржи упаљен пламен вере и наде милиона Руса, чија су верска уверење била угрожена.

    Архиепископ Тихон је био последњи московски митрополит и први московски и Патријарх целе Русије током постцаристичког периода.

    Световног имена Василиј Иванович Белавин, родио се 1865. године у Торопецу. Са 23 године завршио је Теолошку академију у Петрограду и постао професор Етичке и догматичке теологије на теолошком семинару у Пскову. 1891., у својој 26ој години замонашио се под именом Тихон, а 1897. године рукоположен је за епископа Лублина у Пољској. 1898. године постављен је за главног архијереја у руским колонијама у Северној Америци са титулом епископа Алеутских острва и Аљаске. Проширио је територију своје епископије према Канади и Сједињеним Државама, оснивајући цркве и манастире, па га је Свети Синод Руске Цркве прогласио епископом Алеутских острва и Северне Америке. 1905. године унапређен је у првог архиепископа Северне Америке. 1907. године вратио се у Русију где је постао Архиепископ Јарослава и Ростова, а 1913. је изабран за Архиепископа Виљнуса и Литваније.

    У лето 1917, у моменту када је монархија укинута, а земља се налазила под влашћу Привремене владе, архиепископ Тихон је изабран за митрополита Москве (15. август). Чињеница да је цар Николај II абдицирао, као и да је након тога монархија укинута, оставили су Руску цркву обезглављеном, те је сазван сверуски Црквени Синод, који је одлучио да поново успостави Патријархат, који је од стране цара Петра I укинут још 1721. године.

    На дан 5. новембра 1917. Московски митрополит Тихон изабран је за Патријарха Москве и Целе Русије, а устоличен је 21. новембра 1917. у патријаршијском централном храму Цркве Богородичиног Успења у Кремљу, усред устаничке ратне климе бољшевика против Привремене владе.

    Патријарх Тихон је често посећивао Манастир Марте и Марије, веома ценећи његову игуманију, велику кнегињу Јелисавету. Он је отворено осудио бољшевичку власт, убиство царске породице, као и прогоне против Цркве, убиства на стотине свештених лица и других верника. Ухапшен је у априлу 1922, а све до јуна 1923. био је притворен од стране власти Совјета у Манастиру Донски у Москви, под оптужбом да је одбио да пристане на заплену црквених добара "у корист народа", између осталог, светих литургијских предмета и храмова, које су тадашње власти претвориле у све сем у просторе обожавања.

    У јануару 1925. године, Патријарх Тихон се тешко разболео имајући срчане сметње, болове у бубрезима и тешкоће са дисањем, па је хоспитализован у једној московској клиници, у којој је 7. априла (25. марта по старом календару) преминуо од превелике дозе морфијума који је добио "како би му болови били мањи". Имао је само 60 година. Његова смрт, по свој прилици, није била проузрокована грешком лекара.

    1989. Руска Црква га је прогласила за свеца називајући га Просветитељем Америке и Исповедником Русије.





    У међувремену, престоница бољшевика премештена ја у Москву, а Кремљ је постао центар њихове власти. Уследио је талас тероризма, а совјетско уређење почело је да врши прогоне, који су подразумевали хапшења, али и егзекуције и сурова убиства, на рачун свакога за кога је нова власт имала макар и сумњу да је био противник марксистичког уређења и филозофије безбожништва, коју су силом наметали бољшевици. Нико није био сигуран ни за живот, ни за иметак, а затвори су били пуни свештенства, који су често јавно били погубљени.

    Фронт је пропао, а нове власти су склопиле споразуме са Централним силама (Немачком, Аустријом, Бугарском, Турском), баш онако како се Лењин претходно споразумео са немачком владом, наравно, на огромну штету за руску страну, из разлога што је Уговором у Брест-Литовску (од 3. марта 1918.) Русија изгубила скоро половину својих европских територија (Украјину, Финску, Балтичке провинције (Естонију, Летонију,Литванију), Пољску, Кавказ (Грузија, Јерменија), док су људски губици како војника, тако и цивила процењивани на око 1,5 до 2 милиона људи. Проблем који је током 1917-1918, властима, тада још увек Краљевине Србије, донео бољшевички удар и закључење сепаратног мира у Брест-Литовску био је вишеструк. Налазећи се у том моменту још увек у избеглиштву, српска влада је не само изгубила свог традиционалног спољнополитичког савезника, већ и једног од најважнијих гараната њеног ратног програма- формирања државе Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, и поред одбијања да се умеша у Грађански рат у Русији, српска влада је одлуком савезника из Антанте била увучена у унутрашње руске размирице. Политику српских власти (како у Србији, тако и у Југославији), одређивала је њихова, мање или више традиционална проруска политичка оријентација.




    Одмах по изласку Русије из рата и потписивања уговора у Брест-Литовску и наступа бољшевичких снага, насупрот бољшевичком покрету "Црвених", генерали Алексејев (заповедник Генералштаба у време цара Николаја), Корнилов (војни управник Петрограда у време привремене владе), Дењикин (начелик Генералштаба) и Врангел основали су покрет "Белих", који је поред присталица монархизма, окупљао и републикански елеменат, који су тако удружени наступили против бољшевика.

    Политичко-стратешки развој догађаја на почетку 1918, нарушио је равнотежу снага на ширем фронту Средњег Истока, имајући за епицентар нафтне изворе у области Каспијског мора. Од самог почетка рата Руска Империја, руска војска је успешно доминирала над турском у области јужног Кавказа, насељеним хомогеним хришћанским јерменским становништвом у источној Малој Азији, и то уз помоћ добровољачких јерменских јединица које су се прикључивала руској војсци. Руска револуција, међутим, у марту 1917. године, као и силазак руског цара Николаја II са сцене, означавала је престанак ефективног савезништва Руса са Антантом. Коначни ударац њиховој сарадњи задао је долазак Бољшевика на власт у новембру 1917. године. Нови руски лидер, Лењин, на основу споразума са Немачком, која је учествовала у његовом политичком успону, зауставиo је непријатељства са Централним силама. Руском предајом, три области бивше Руске империје у области јужног Кавказа, тзв. Транскавказија (Грузија, Јерменија и Азербејџан), прогласиле су своју независност од Русије, оснивајућу Народну Транскавкаску Републику са престоницом у Тбилисију, Грузија. (24.2.1918). Овакав развој догађаја, али и грађански рат, који је уследио, учинио је да је руска војска, до пре неколико месеци непобедива, сада морала да се повлачи из области источне Мале Азије насељене јерменским и грчким становништвом, као и из области северне Персије. Ово повлачење руских јединица, на основу уговора из Брест-Литовска, остављало је ову област изложену Турцима.

    Излазак Русије из рата крајем 1917, створио је страх код Британаца о ширењу Османлија у руској Централној Азији (Туркестан), из разлога што је на тај начин била угрожена Британска Индија. Из тог разлога, британска влада је одлучила да пошаље војне јединице у северну Персију и још северније, на Кавказ, како би се попунила празнина коју је створило повлачење руске војске. Такође, закључен је један тајан споразум са француским савезницима (23/12/1917), на основу кога би Транскавказија, заједно са Јерменијом, Курдистаном и облашћу Каспијског мора богатом нафтом послератно била укључена у британску сферу утицаја, која је ову област сматрала територијом од виталног стратешког значаја за своју премоћ у Персији и Авганистану, као и за одбрану територија Британске Индије. Све ово у прилог значају бољшевичког фактора у формирању британске дипломатије према Истоку. То су били разлози британских настојања да оформе један анти-бољшевички војни савез кога је сачињавало хришћанско становништво области Кавказа, Грузијци, Јермени и Асирци, који су Русију подржавали за време рата, али су истовремено и гајили страх према Османлијама, а који би им се супротставио и спречио приступ Индији. Тако је створена једна војна јединица под називом "Снаге Данстер" (Dunsterforce) чији је задатак био да спречи пролаз отоманских јединица путем Персије Авганистану, а изнад свега спречи освајање нафтних извора у Баку-у од стране непријатељских снага.





    Генерал-пуковник Lionel Charls Dunsterville (1865-1946) вођа бритаснких снага Dunsterforce, које су оформљене 1918. и послате у Ирак, путем Персије у Транскавказију, са циљем да се спречи заузимање Бакуа и налазишта нафте од стране Турака. Снаге које је чинило 1000 људи одабраних са различитих фронтова (Британци, Канађани, Новозеланђани), биле су моторизована јединица са подршком оклопљених возила. Британски део снага сачињавале су јединице 39те бригаде (4 британска пука уз подршку митраљеза и хаубица) из британског 19е Дивизије (Западне) која је била стационирана у Месопотамији.

    Коначни губитак Бакуа представљао је болну рану како за Бољшевике, тако и за Британце, који су на тај начин губили нафту на Кавказу. "Снаге Данстер" расформиране су 22.9.1918., а Нури-паша је са Исламском Армијом продро северно од Азербејџана, на руски Кавказ, како би подржао исламски Имамат на Кaваказу, у Дагестану и Чеченији, и борбу ондашњих муслиманских татарских племена против Совјета (који је настављен све до 1925), ширећи тако пантуранске планове Младотурака.





    Турски потпуковник Нури-бег (1889-1949), полубрат османског министра Војске, Енвер-паше, опозван је почетком 1918. године из Либије, где је под својим надзором имао све турско-либијске јединице, а унапређен у генерал-мајора и постављен за вођу Исламске Армије Кавказа, и то у својству почасног генерал-пуковника. У Азербејџан је стигао 25.5.1918., док је већ 10.7.1918. званично била формирана Исламска армија. 15.9.1918. освојио је Баку и нафтна налазишта код Каспијског мора. Свршетком рата Баку је предат Британцима (19.1.1919), а Нури –паша је затворен у Батуму, како би му се судило за ратне злочине. Ипак, успео је да побегне (август 1919), прикључивши се потом турском националном покрету, учествујући у борби за независност у источној Турској. Острашћени присталица идеје Пантуранизма, основао је током Другог светског рата "Легију Туркестана" као саставни део СС снага, а потом уз помоћ нацистичке Немачке покушао да извојује независност Азербејџана од Совјетског Савеза.

    Бољшевички државни удар, а посебно потписивање сепаратног мира са Немачком и иступање Русије из рата наишли су на недвосмислене осуде у државама Антанте. Избијање Грађанског рата отворило је простор владама бивших руских ратних савезника, који су још увек били у рату са Централним силама, да се активније укључе у унутрашња збивања у Русији. Директно војно уплитање у сукоб и упућивање интервенционистичких трупа на север, југ и далеки исток представљало је тек једну од њихових активности. Друга се огледала у пружању политичке подршке антибољшевичким снагама. Посебну пажњу савезника привукла је одлука заповедника Добровољачке армије, после повратка у област Дона 1918, да за разлику од украјинских националиста и дела козака предвођених атаманом Красновим - одбаце било какву могућност сарадње са Немцима. Након тога, владе у Лондону и у Паризу, одлучиле су да добровољачкој армији укажу политичку и материјалну помоћ. Државе Антанте упутиле су своје војне мисије на челу са специјалним војним представницима у Главни штаб Добровољачке армије, тако да су се при Дењикиновом штабу налазили војни изасланици Велике Британије, Француске, Краљевине СХС, САД, Бугарске, али су највећу помоћ, генерали ипак примали од две водеће силе тог доба, Француске и Британије.

    После пораза немачких, аустријских и бугарских трупа на Балкану, уз легендарно учешће српске војске, С.Д. Сазонов, који је у то време био министар иностраних дела у влади Руског врховног поглавара, адмирала А. В. Колчака и главнокомандујућег руских трупа на југу Русије, генерала А. И. Дењикина, који су се последњим снагама борили против бољшевика, позвао је Штрандмана у јесен 1918. у Париз. Тамо га је поставио за шефа секретаријата Руског политичког савета, који се у новембру 1919. окупио у Паризу са циљем да, колико може штити интересе истинске Русије пред Мировном конференцијом, којој званично нису имали приступа ни "бели" ни "црвени".




    У пролеће 1919. године бивша Србија, нова Југославија, тада још Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, признала је de iure адмирала Колчака за генералног поглавара Русије, док је Штрандман, по савету С.Д. Сазонова био именован за изванредног посланика и опуномоћеног министра Русије у Београду. После слома "белих фронтова", у део му је пао тежак задатак пријема и смештаја многострадалих руских избеглица који су, претежно са југа Русије, похрлили у Србију. У жељи да им олакша горку судбину, широко је користио морални кредит који му је краљевић Александар дао у Солуну. Није било случаја да су му биле одбијене молбе да се преко владе нађу повољна решења за све већи број избеглица, њихов размештај и за материјалну потпору, бар оном делу унесрећеног народа, који се 1914. на позив цара Николаја II латио оружја ради спасења истоверне и истокрвне нам Србије. У априлу 1919., након састанка Пашића и С. Д. Сазонова, министра спољних послова у влади адмирала Колчака, у Паризу је уследило узајамно признање влада у Београду и Омску. За дипломатског представника у Омску је постављен Јован Д. Миланковић, у рангу отправника послова. Са руске стране, у својству посланика, био је у Београду постављен искусни дипломата Василиј Николајевич Штрандман, који се још од 1912. године налазио на служби у дипломатској мисији Русије у Србији. Доследан антибољшевички став власти у Београду у великој мери је утицао на њихову одлуку да приме преко 40.000 руских избеглица у земљу.

    В. Н. Штрандман је остао на челу руске мисије и после Колчаковог пораза, тада као представник Дењикинове владе, а након његовог напуштања Русије и као представник владе генерала Врангела, чак и у оном моменту када је Врангел дошао у Краљевину и настанио се у Сремским Карловцима. На месту посланика он је одиграо веома значајну улогу приликом доласка руских избеглица у Краљевину СХС (1919-1921). Чак и након укидања Руског посланства, Штрандман је остао при Двору, а Посланство је преименовано у "Делегацију за заштиту интереса руских избеглица". Делегација је задржала просторије бившег руског посланства, на чијој фасади је и даље био двоглави Царски орао и истакнута руска национална застава.

    Антанта је одлучила да спречи, заустави "бољшевизам", анархију у Средњој и Источној Европи. Америчке и остале мисије су делиле храну у Београду, Бечу, Софији, Варшави, а Југославија је добијала француско-енглеску помоћ, како би се извела "имунизација против револуције" и "контрареволуционарна стабилизација". У том моменту Југославија у вези са Русијом је доживљавана као опасна, из разлога што је ако би била препуштена Италији, могла пактирати са Русијом. Руски проблем је разматран и кроз немачку призму, јер је требало онемогућити Немце да добију савезнике. Како се Ке д`Орсеј надао у обнову беле Русије и није хтео да Пољска отме будуће територије, 20. децембра 1919. једним меморандумом је створена "пољско-румунска завеса" између Запада и Русије, где је Пољска имала бити баријера, а не интервенциониста.




    Револуционарни преврати, поготово октобарски државни удар, 1917. године, означили су масовне емиграције група и појединаца из Русије. Кулминацију тог процеса и њихов симболички завршетак означио је пораз јединица Руске армије генерала Врангела и њихов одлазак из Русије 16. новембра 1920. године. Формално, четворогодишњи рат је тада завршен, а преко 2 милиона људи у том моменту се већ налазило изван земље. Била је то прва масовна политичка емиграција савременог доба. Радикалне, револуционарне политичке промене, спроведене током 1917. и политичка искључивост која је ескалирала током Грађанског рата, у политичком погледу су готово у потпуности поделиле руско становништво на бољшевике и антибољшевике, интернационалисте и националисте, монархисте и републиканце. Драматичност тих подела је одредила политичке оквире живота у избеглиштву.

    У политичком и дипломатском смислу иницијативу је прва испољила влада Велике Британије, која је 1919. чак преузела неку врсту патроната над Добровољачком армијом. Но када је у зиму и рано пролеће 1920. дошло до пробијања линија фронта којим је командовао генерал Дењикин, до општег повлачења армије и народа ка црноморским лукама праћеног хаосом и паником у Одеси и Новоросијску, и када се коначно, над Британском империјом надвила опасност да ће у избеглиштву морати да се стара о људима којима је до тада давала политичку, моралну и војну подршку, и што је важније, да их финансира, Британци су исказали свој познати политички прагматизам. У потпуности су изменили однос према дотадашњем савезнику и политичком штићенику. Овакав став Британаца посебно је до изражаја дошао каснијих година, нарочито током боравка избеглица у Константинопољу, а најјасније се могао уочити у непријатељском држању према генералу Врангелу, који је упркос саветима из Лондона одлучио да настави борбу против бољшевика.


Петар Николајевич Врангел






    Врангел је био барон, генерал, активни учесник и вођа антибољшевичког покрета у Руском грађанском рату после Октобарске револуције 1917. године. Био је познат под надимком „Црни барон“, јер је најчешће носио црну козачку униформу.

    Рођен је 15. августа 1878. године у Новоалександровску у Ковенској губернији, (данас Зарасаи у Литванији) у племићкој породици немачког порекла. Завршио је техничку школу у Ростову (1896.) и Рударски институт у Санкт Петербургу (1901). У елитни Гардијски коњички пук је ступио 1901. године, а 1902. је по завршетку Николајевске коњичке школе постао резервни официр. Убрзо затим напустио је војску и отишао на службу у Иркутск, где је обављао посебне послове за гувернера.

    На почетку Руско-јапанског рата, у јануару 1904, поново се пријавио у војску. Додељен је 2. пуку Трансбајкалског козачког корупса. Истицао се у борби, па је децембра 1904, унапређен је у чин поручника и одликован орденима Свете Ане и Светог Станислава. Након завршетка рата, прекомандован је у 55. фински драгонски пук, који је учествовао у казненој експедицији у балтичком региону, под командом генерала А. Н. Орлова. У Гардијски коњички пук се вратио 1907. Николајевску империјалну генералштабну академију је завршио 1910. а Коњичку официрску школу 1911.

    На самом почетку Првог светског рата, Врангел је унапређен у чин коњичког капетана и дата му је команда над коњичким ескадроном. Дана 13. октобра 1914. постао је један од првих руских официра одликованим орденом Светог Ђорђа IV степена, највишим руским војним одликовањем. Децембра 1914. је унапређен у чин пуковника. У октобру1915, Врангел је прекомандован на Југоисточни фронт, где је постављен за команданта 1. Пука Трансбајкалских козака. Јединица је била веома активна против Аустријанаца, и Врангел се посебно истакао током Брусиловљеве офанзиве. Унапређен је у чин генерал-мајора у јануару 1917. и преузео је команду над 2. Бригадом Усиријске коњичке дивизије, која је јула исте године спојена са другим коњичким јединицима, да би сачинила Консолидовани коњички корпус. Врангел је у лето 1917. одликован Крстом Светог Ђорђа IV степена за одбрану линије на реци Збруч.

    Након изласка Русије из Првог светског рата, Врангел је напустио војску и отишао у Јалту на Криму, где је живео у дачи, док га бољшевици нису ухапсили крајем 1917. Успева му да побегне у Кијев, где се на кратко прикључио армији новостворене државе Украјине под вођством Павла Скоропадског. Убрзо му је постало јасно да се ради о марионетској влади која постоји само захваљујући огромној немачкој помоћи.

    Након напуштања украјинске владе, августа 1918. прикључио се антибољшевичкој Добровољачкој армији, са штабом у Јекатеринодару (данас Краснодар), где добија команду над Првом коњичком дивизијом и чин генерал-мајора. После Друге кубанске офанзиве крајем 1918, бива унапређен у генерал-потпуковника, а његова дивизија прераста у корпус. Као агресивни командант, постигао је велики број победа на северном Кавказу. Од јануара 1919. његова војска мења име у „Кавкаска добровољачка армија“. Веома брзо је стекао репутацију вештог вође и праведног администратора. Није толерисао безакоње или пљачку међу својим јединицама и уживао је велики углед међу народом.




    Врангел се ускоро сукобио са командантом сектора Јужне Русије, генералом Антоном Дењикином, који је инситирао на брзом маршу на Москву. Врангел је уместо тога захтевао да се прво изврши продор ка Царицину, (данас Волгоград) ради спајања са армијом адмирала Александра Колчака, који је и извршио 30. јуна 1919, након три неуспела покушаја козачког атамана Петра Краснова из 1918. У Царицин је стигао непосредно пре него што је Дењикин потписао „Московску директиву“ која је по Врангеловим речима: „представљала смртну пресуду јединицама Југа Русије“. Ипак, на инсистирање Дењикина, није му омогућено да споји своје јединице са јединицама адмирала Колчака, па је у новембру 1919. повео војску ка северу, уместо ка Москви. Наставак неслагања са Дењикином је довео до тога да Врангелу буде одузета команда, након чега је 8. фебруара 1920. отишао у изгнанство у Истанбул.

    Када је 20. марта 1920, Дењикин био принуђен да напусти место главнокомандујућег, војни комитет који је предводио генерал Абрам Драгомиров у Севастопољу, замолио је Врангела да се врати у земљу и преузме дужност врховног команданта снага Белих на Криму. Врангел је прихватио позив и преузео дужност 4. априла 1920. Сместа је формирао коалицииону владу која је покушала да спроведе радикалне реформе, укључујући и аграрну реформу. Признао је новостворене антибољшевичке републике, међу којима су, између осталих, биле Украјина и Грузија и успоставио је односе са њима. Ипак, у овој фази Руског грађанског рата, било је прекасно за овакве мере, јер је покрет Белих убрзано губио подршку како у земљи, тако и у иностранству.

    Након низа пораза у којима је изгубио половину својих јединица, и великих изгледа за нове поразе у Северној Таврији и на Криму, Врангел је организовао масовну евакуацију са обала Црног мора. Дао је сваком официру, војнику и цивилу могућност да бира: да се евакуише с њим и упусти у непознато, или да остане у Русији и да се суочи са бесом Црвене армије. Врангел је напустио Русију 14. новембра 1920. бродом „Генерал Корнилов“, последњим транспортом са војницима и цивилима који је испловио са Крима.

    У почетку је живео у Истанбулу на својој јахти „Лукул“, све док на њу није налетео и потопио је италијански пароброд „Адриа“, који је претходно испловио из совјетске луке Батум. Врангел се у то време затекао на копну, а овај инцидент се сматра неуспелим покушајем атентата.

    Након овог догађаја, Врангел је са својим штабом отпутовао преко Туниса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је постао вођа свих руских избеглица, јер је несумњиво био најугледнији од свих Белих емиграната у изгнанству. Године 1924, основао је Руски опште-војни савез, организацију која се борила за очување јединства свих Белих снага у изгнанству. Од септембра 1927. се настанио у Бриселу у Белгији. Врангелови мемоари су објављени у часопису „Бело дело“ рус. Белое дело, и као књига у Берлину 1928.

    После изненадне и кратке болести, умро је 25. априла 1928. године у Бриселу. Првобитно је био сахрањен у Бриселу, али је у складу са својим последњим жељама 6. октобра 1929. пренет у Србију и поново сахрањен у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве светог Марка.

    Генералу барону Петру Врангелу је 14. септембра 2007. откривен споменик у Сремским Карловцима. Споменик је дело санктпетербуршког вајара Василија Аземше, а Откривању споменика су присуствовали и званични представници Руске Федерације.






    "Руско питање" у политици званичне Турске имало је потпуно другачију димензију, а на то су утицала два разлога. На основу одредаба мировног уговора у Севру, Константинопољ, у коме се током 1920. Сакупило готово 200.000 руских избеглица, налазио се под међународним протекторатом. Услед тога званичне власти у Анкари нису имале контакта са руским избегличким проблемом. Са друге стране, политички и друштвени преображаји кроз које је након Првог светског рата прошла Турска, учвршћивање Кемала Ататурка на власти, довели су до зближавања власти у Москви и Анкари. То је Турску поставило у дијаметрално супротан положај у односу на друге балканске државе, када се радило о политици према Совјетској Русији.

    Након Врангеловог пораза и евакуације Крима у позну јесен 1920. године у Константинопољу се нашло скоро 200.000 руских избеглица. Нагли прилив тако велике масе људи, по правилу, изазива велике друштвене и политичке потресе. Но, долазак руских избеглица у Константинопољ, у политичком погледу, начелно, није изазвао веће проблем, пошто се град са околином налазио под управом Антанте. Заправо под управом две водеће чланице Савеза које су током 1920. године, независно једна од друге преузеле политичко покровитељство над људима који су из Русије кренули у избеглиштво. Велика Британија је у зиму и пролеће 1920, после пораза Добровољачке армије генерала Дењикина преузела покровитељство над избеглицама из Одесе и Новоросијска. Паралелно је Француска 12. новембра исте године, после пораза Руске армије генерала Врангела, преузела покорвитељство над 150.000 избеглица са Крима. Но, иако начелно, није било требало да буде већих проблема, у пракси су се они веома брзо појавили. Наиме, политичке неспоразуме није изазвао боравак цивилних избеглица у самом граду и околини. Иако је, истина, боравак великог броја избеглица у граду проузроковао одређене санитарне, хуманитарне и економске проблеме, то су у основи били свакодневни проблеми, који нису били повезани са политиком. За разлику од њих велике политичке проблеме и напетости је створило стационирање наоружаних јединица руске армије генерала Врангела у војне логоре у околини Константинопоља.

    16. јануара 1921. за француског премијера је дошао Аристид Бријан, који је одмах преузео нове иницијативе-оштре санкције према Немачкој, француско-пољски савез, подршка турском националном покрету. Угрожени положај Француске-опасна Немачка, слом Врангела, слабост Пољске и Грчке- Бријан је убрзо изменио. У његовој спољној политици главни је био француско-енглески однос. Док је Бријан "из све снаге ударао по Немачкој", централни део британске "немачке" политике била је репарациона политика и настојање за економску сарадњу са Немачком и смирењем Европе. Заузевши нови спољнополитички курс у вези са руским питањем, Британци су 16. марта 1921. године потписали трговински споразум са РСФСР, што је био разлог да су одмах по распоређивању избеглих људи по војним логорима, повели акцију са циљем да се избеглице повере старању неке нове државе. Знатно другачије политичко држање, поготово према избеглицама, показала је француска влада, чији су изасланици остали при штабу генерала Врангела на Криму. Када је, почетком новембра 1920. године, постало више него извесно, да ће се борна антибољшевичких јединица на Криму завршити сломом, француски војни представник на југу Русије, гроф де Мартељ је свега 4 дана пред масовну евакуацију из црноморских лука ка Константинопољу, саопштио генералу Врангелу да Влада Републике Француске преузима бригу о кримским избеглицама. Француска је као залог за своје финансијске издатке узела 30 бродова руске војне флотиле. Но, када се 15. новембра у Босфору сабрало 126 бродова, крстарица, јахти и обичних моторних чамаца, који су из Русије у егзил понели 145.693 човека, Влада Француске је била приморана да се суочи са практичним последицама своје одлуке. Иако се пред Французима и Петром Николајевичем Врангелом нашло питање како ово некомпактно избегличко тело спасити од помора, снажна и свеобухватна дипломатска акција за њихово збрињавање је врло брзо дала резултате. Већина њих је смештена у логорима у Константинопољу и околини, а мањи део у европским државама (пре свега Југославији и Бугарској). Након завршетка овог обимног хуманитарног посла, остало је да Французи и Врангел ускладе, колико је то било могуће, своје политичке амбиције и планове. Идеја генерала Врангела, а то је било сачувати војну организацију и структуру армије ради поновне борбе са бољшевицима, постала је основ за заплет политичке борбе у будућности. Иако Французи у првом моменту нису имали ништа против ове идеје, концентрација 60.000 искусних, солидно наоружаних и дисциплинованих војника у политички нестабилном рејону Мореуза, неминовно је изазвала политичку реакцију и противљење Британаца. Британски став, иначе крајње негативан према Врангелу, на крају је морао бити уважен од стране Француза, па су тако они одбили даљу обавезу подржавања избеглих војника.

    Током 1921. Југославија је била строго лојална Малој Антанти и Француској, заузимајући ставове о репарацијама, антинемачким санкцијама, Шлезији и СССР-у. Чак је на захтев француског посланика од марта 1921. примљено 20.000 "врангеловаца".

    Већ први спорови са Французима су растрезнили Врангела, па је хитно ступио у контакт са седам држава од којих је имао наговештај о спремности да прихвате његове трупе. Боравак руске армије у политички несигурном рејону мореуза, отварао је бројна питања и дилеме. Незадовољство и зебњу Британаца посебно је изазивало очување војне организације и њено присуство у области Дарданела и Босфора. Из тог разлога су Французи, иако политички покровитељи генерала Врангела, озбиљно морали да рачунају са британским незадовољством и противљењима. Због тога је, током пролећа 1921. извршен снажан притисак, како на генерала Врангела, тако и на саме војнике у логорима да се ове јединице расформирају, а војници преведу у статус цивилних избеглица. Политичка напетост је разрешена током друге половине 1921., пребацивањем јединица Руске Армије у Бугарску и Краљевину СХС. На тај начин је овај политички проблем разрешен.

    Удаљавање Руске армије из рејона Босфора и Дарданела у потпуности је одговарало интересима и стремљењима европских политичких елита. Тако су, иако још од 1. фебруара 1921. себи препуштене од стране Француза, руске трупе у другој половини 1921 и почетком 1922, оне биле пребачене из логора у околини Константинопоља у Бугарску и Краљевину СХС. Овакав развој ситуације отворио је простор В. Британији да своје спољнополитичке активности све више усмери према Совјетској Русији. Проблем руског избеглиштва, као прва масовна политичка емиграција 20. века, добило је димензију међнародног политичког питања.

    Октобра 1920. српско-хрватско-словеначка влада прихватила је, под одређеним условима, да под британском контролом прими у Србију избеглице са Лемноса, Кипра и Египта. Избеглице са Лемноса успешно су пребачене почетком новембра, али пошто се установило да избеглице из Египта немају зимску одећу, сматрало се хуманијим да се њихово пребацивање одложи док зима не прође. На жалост, у међувремену је дошло до дебакла генерала Врангела и његове армије на Криму, и у марту је дошло у Котор, у Врангеловим бродовима и под француском заставом, 20. 000 избеглица, међу којима има породица цивила, присталица учесника у Врангеловом подухвату. Извршен је велики притисак на Србе да приме те избеглице, од којих су многи боловали од заразних болести. Срби су их прихватили, али нису дали чврсте гарантије за њихово издржавање. С`обзиром на тешкоће изазване доласком тако великог броја избеглица, Срби нису показали спремност да испуне обавезу о примању оних избеглица које су задржане у Египту и на Кипру.




    Када је у марту, по пропасти армије генерала Врангела, у Котор дошло 20. 000 руских избеглица, француски посланик је инсистирао да их Срби приме и да ће обезбедити средства за њихово издржавање, на исти начин како су то урадили и Британци за избеглице генерала Дењикина. Француска влада то обећање никада није испунила и надокнадила је само део трошкова за насељавање избеглица и њихово издржавање за месец –два.

    О свим руским избеглицама у Краљевини СХС старала се српско-руска државна комисија, под председавањем Љубе Јовановића, бившег радикалског министра унутрашњих послова. Са руске стране у њу улазе руски високи комесар за избеглице и чиновник руског посланства. Комисија је управљала фондом (од 3-6 мил. динара месечно), који СХС влада одобравала за издржавање избеглица из британског контигента. Кориштење британског фонда надгледао је британски члан у комисији, постављен од Владе Његовог Величанства. Мада понекад изложена интригама својих руских чланова, комисија је представљала ефикасну организацију која се са успехом носила са проблемом збрињавања избеглица и њиховог оспособљавања да се сами почну бринути о себи.

    Присуство око 40.000 Руса у овој земљи јавно мњење није прихватало без приговора. Чули су се, међутим, приговори да су избеглице још више заоштриле питање смештаја, да су подигли ренте и цене уопште. Чиновници и припадници слободних професија са ужасавањем су гледали на чинилац конкуренције коју су представљали често боље обучени Руси, и то у тренутку када се особље смањује и када на тржишту расте број незапослених. Са становишта науке и уметности, долазак Руса је представљао добитак: сликари, музичари, глумци и певачи допринели су пријатној атмосфери у главном граду, а универзитети су отворили своје двери руским научницима.

    Стање у вези са руским избегицама почетком 1922. године је било такво да је влада Његовог Величанства још увек настојала да наведе Владу СХС да испуни своје обавезе по протоколу из октобра 1920. и прими 2.500 избеглица са Кипра и из Египта. Међутим, на све представке посланства, СХС влада је одговарала уобичајеном тактиком изговора, избегавања и постављања услова који нису могли бити испуњени. У јануару потрудила се да се ствар још више замрси изговарајући се да је Посланство протествовало против пријема Врангелових избеглица из Турске, док су наше властите избеглице биле одбијене, што је довело до упућивања апела Посланству, како од стране француског и руског посланика, тако и од стране високог комесара за руске избеглице Друштва народа. Посланик је добио налог да одбије преговоре о питању Врангелових избеглица и да инсистира на одговору у вези са нашим властитим избеглицама из Египта и са Кипра. Делатност генерала Врангела и његовог Штаба створила је извесну нелагодност у СХС влади. Нинчић је у једном тренутку, по повратку из Лозане, разматрао могућност размене агената са совјетском владом, који би помагали на узајамној репатријацији њихових држављана, али од тога није било ништа.

    Што се тиче могућности успостављања неке врсте односа са Русијом, стање је током 1923. било такво да је влада у целини желела да ступи у додир са Москвом, али се Пашић противио било каквом потезу у том правцу који не би пратио потезе Велких сила. У децембру је београдска штампа објавила многобројне чланке са захтевима да се пружи рука великој словенској сестри. Постојале су извесне практичне тешкоће, као што су: присуство у земљи великог броја избеглица и устручавање од избацивања царског представника из зграде руског посланства и повређивања осећања једног режима који је себе жртвовао у настојању да спаси Србију. Ипак, предузете су мере да се ограничи делатност цариста и генерала Врангела. Уговором у Лозани из 1924. између Турске и европских сила фактички је укинут мировни уговор из Севра, а регулисано је питање Константинопоља и мореуза. Они су заједно са острвима у Мраморном мору неколико острва у Егејском мору, били демилитаризовани. Како је на овај начин Константинопољ враћен под турску управу, то је драстично изменило положај руских избеглица које су живеле у граду.

    Током 1925. године било је око 29.300 регистрованих руских избеглица у Југославији и још око 3000 који никад нису регистровани. Око 64% од њих је било способно за рад и запослено у разним надлештвима владиних служби, нарочито грађевинским и инжењерским. Ступањем Радића на политичку позорницу дошло је до отпуштања извесног броја Руса и њихове замене Југословенима. Једна српско-руска државна комисија старала се о додељивању помоћи избеглицама, у износу од 3,5 милиона месечно. Посебним декретом одређено је да се руским војним инвалидима додели иста помоћ као Југословенима. Штрандман, бивши руски посланик у Београду, још увек је живео у Руском посланству, са званичним статусом делегата за избеглице. Генерал Врангел живео је у том моменту у Сремским Карловцима и бавио се организовањем радних група за рад на цестама и железницама као и бригом о удружењима бивших ратника.

    Извесни пуковник Махин основао је у Београду огранак "Земгоре", руске избегличке организације коју је у Прагу основала Социјалдемократска странка. Мада није био у добрим односима са генералом Врангелом, уживао је подршку и вероватно финансијску помоћ владе СХС, која је одобравала њен утицај на избеглице, како би се смањио утицај оба екстремистичка крила-монархистичког и бољшевистичког.

    У новембру 1926. је генерал Врангел отпутовао у Белгију, након што је југословенска влада одбила да му изда повратну визу. Подсетићемо да се генерал налазио на челу једног удружења у Сремским Карловцима, основаног тобоже у циљу запошљавања бивших војника његове армије, мада се веровало да удружење има војнички карактер. Према оценама Мисије задужене за интересе руске емиграције у земљи се налазило још увек око 33.000 руских избеглица. Мисија је примала средства од такозваног руског Conseil des ambassadeurs у Паризу, док је српско-руска државна комисија такође обезбеђивала средства у износу од 3,5 милиона динара месечно, највише за руске школе и делатности Црвеног крста. Такозвана "Земгора", организација Керенског, која није повезана са Мисијом, такође је примала помоћ југословенске владе и оснива техничке школе, како би омогућила избеглицама да се оспособе за различите занате.


Одликовања Врангела



• Орден Св. Ане IV реда, 1904.
• Орден Св. Станислава III реда са мачевима и лентом, 1906.
• Орден Св. Ане III реда, 1906.
• Орден Св. Станислава II реда, 1912.
• Орден Св. Ђорђа IV реда, 1914.
• Орден Св. Владимира IV реда са мачевима и лентом, 1914.
• Златни мач Св. Ђорђа „за храброст“, 1915.
• Орден Св. Владимира III реда са мачевима, 1915.
• Крст Св. Ђорђа IV реда, 1917.
• Орден Св. Николе чудотворца II реда.






Извори и литература:


Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији, Годишњи извештај Британског посланства у Београду 1921-1938, т.1 (1921-1930), Београд-Загреб 1986.

М. Бјелајац, Дипломатија и Војска, Србија и Југославија 1901-1999, Београд 2010.

Т. Breidel Χατζηδημητρίου, Οι Αγίες των Ρωμανόφ, Αθήνα 2008.

Т. Bredel Χατζηδημητρίου, Πόλεμος και διπλωματία στη Μέση Ανατολή, Αθήνα 2015.

Δ. Μιχαλόπουλος, Ο Εθνικός Διχασμός, Η Άλλη διάσταση, Αθήνα 2012.

М. Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Чигоја, Београд

М. Јовановић, Срби и Руси, 12-21. Век (Историја односа) , Bookbridge, 2012.

Н. Б. Поповић, Србија и Царска Русија, Београд 2007.

С. Сретеновић, "1917-година српских неизвесности", Политика, 7.1.2017.

В. Штрандман, Балканске успомене, Београд 2009.

В. Винавер, Француска и Југославија између два рата, да ли је Југославија била француски сателит?, Београд 1985.



НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер