Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Душко Вукадиновић

МОНАРХИЈА ЈЕ НЕМИНОВНОСТ


Краљевске Регалије Српске Краљевске Династије Карађорђевића


      "Данас човечанство чини једну огромну целину, и ко хоће да говори о једном народу - о томе каква му је управа потребна, мора да поведе рачуна да је тај народ део велике људске целине, и да оно што утиче на збир народа мора да утиче и на њега." (Д. В. Љ.)

        У многоме данас свет изгледа исто као и 5. јула 1936. године, када је Димитрије одржао предавање у Новом Саду из ког је узет цитат којим почињем текст. Димитрије каже "огромно врење, огроман метеж влада у свету". Шта би рекао данас, не можемо ни да помислимо. Слава Богу, те га је узео са земље пре него што се десила пропаст свих напора које су Добровољци, али и друге националне снаге, предузимале у покушају да спасу државу и народ и ублаже пораз.

    Узроци и последице пада монархије

    Неспособност политичара, пре свих српских, довела је, уз погодну међународну климу, до победе комунизма у Србији. Колико су совјетске трупе учиниле на нашем уништавању, толико су и предратни и ратни политичари, те кратковида избегличка влада. Данас, сваки свестан националиста, мора бити опредељен за васпостављање монархије у Србији и Црној Гори. Како је краљевина Југославија неуставно укинута, једноставно треба прогласити неважећим све касније уставе и све одлуке које су донете противно Уставу краљевине Југославије. Од тога треба почети. Прва одлука која је донета неуставно је Пуч из марта 1941. године. Једна од одлука које су тада донете била је и да краљ Петар, мада малолетан, ступа на престо. Што се кусо роди, вријеме не исправи, каже народ. У стварности, краљ Петар 2. никада није владао својом домовином. Није управљао ни избегличком владом - Хрвати су водили искључиво своју, великохрватску политику и шуровали са комунистима у земљи, док су српски политичари морали да се повинују британској влади у своме раду. Свесна, разумна политика није вођена од марта 1941. године до данас. Од првих страних, заиста страних послушника који су дошли на власт уз генерала Симовића, па до данас, нико није водио политику која би одговарала не само српском, него ни једном народу на територији сада већ непостојеће Југославије.

    "Огромно врење, огроман метеж влада у свету" од 20 - их година овога века до данас. У том метежу, највише су профитирали, чини се, припадници жуте расе; пре свих Кинези. Брутални комунистички систем у Кини не заборавља на традиционално "средишње царство" и стреми истим циљевима као и ранија, царска Кина - доминацији. Само што је комунизам стару идеју заогрнуо у ново рухо. Код нас међутим, отпадање од устаљеног поретка у држави, који је од Бога дат, довео је до потпуног уништења државе, до напуштања идеала који су остварили државу, а није сигурно да ће народ опстати и преживети пропаст. Велико је питање, наиме, да ли ће бити Срба у будућности, који би могли да успоставе поново српску државу. Када буде завршен распад Југославије изгледа, сви Срби ће опет живети у једној држави. Могуће, чак, истог имена. Наиме, пошто "оду" (као да некуд иду све ове државице. И, наводно, стижу у Европу.. Одакле, где су то биле и Хрватска и Словенија и све остале карикатуре од држава до сада?) Црна Гора, Рашка и Војводина, те Срби из Црне Горе, Срби муслиманске вероисповести из Рашке и Срби из Војводине постану "црногорци", "бошњаци" и "војвођани"?, у остатку Србије остаће сви преостали Срби. Ако се још и та држава буде звала Југославија, на кога можемо рачунати да ће, једном, васпоставити Србију?

    Нико други до - Престолонаследник Александар! Законити управитељ Краљевине Југославије! То је једино могуће решење и по међународним и по Божијим законима.

    За монархију светосавског духа

    Под притиском НСП , наравно, неће бити могуће да Краљ управља над територијом и народом који му, по праву и правди, припада, а то је територија на којој су живели Срби, територија омеђена црквама и манастирима расејаним по Балкану и средњој Европи. Вероватно, на жалост, не можемо више створити државу у којој би заједно, под Круном Карађорђевића, живели са Србима и мањи народи, који сада имају своје "државе". Очигледно, то не желе ни Хрвати, ни Словенци, па, на жалост, ни Срби. И, под притиском истог НСП, "светској влади" не одговара да се умире тензије којих ће бити докле год Срби не буду могли да живе у својим кућама из којих су избачени свуда на територији бивше Југославије. Резултат наше, српске, авантуре, резултат непромишљености и непослушности Богу - распад Југославије, довео је само српски народ до расула, до обесправљености, до расејања. Сви душебрижници, у свету и овде, који су се плашили "Велике Србије" коју нико није ни покушао да оствари, су уистину радили само против српског народа.

    Дакле, ако се вратимо првој реченици, позајмљеној од Димитрија, ми морамо да се сусретнемо са собом, отворених очију гледајући на ситуацију у свету, те на ситуацију код куће. Свет од нас захтева да прихватимо његова начела - демократију, изборни систем, правну државу европског типа. У првој фази ми то морамо урадити управо тако како се од нас тражи, јер ћемо на то бити приморани војном силом. Некако, мора се зауставити пропаст народа. Ми знамо да је истинита реченица из књиге нашег модерног писца "У томе и јесте чар демократије: пропадање уз толеранцију и фине манире... Да... наоко уљудни, хумани, културни. У ствари - заглибљени у црну магију, тарот, некромантију." Међутим, војна сила нам не брани да се унутар себе, у народу, организујемо око једне идеје. НСП није против успостављања монархије у остатку Србије. То треба искористити. Како год се звала и колика год била та држава која преостане за Србе, она мора бити монархија. Једино у такву државу, никако у републику, ми који ћемо, ако Бог да живи, преостати у суседним "државама", можемо гледати са надом на присаједињење. Једино таква Србија - монархија, може бити гарант и Србима и свим мањинама у Србији, Војводини, Рашкој, Црној Гори, Републици српској, Хрватској, па чак и у Словенији, гарант мира, владавине права и разума. Једино од Патријарха помазан Краљ Александар 2. Карађорђевић би имао легитимитет да преговара у име српског народа. Сви остали, не само политичари него и сви ми, народ, смо изгубили тај легитимитет, пре свега, у очима света. А то, како нас свет посматра, не смемо ни у једном тренутку изгубити из вида. Ми нисмо планета за себе, него мала оаза, усамљена оаза светосавског Духа у великом свету материје, профита, великих светских корпорација, које редом ни мало нису заинтересоване да нам помогну да дођемо себи, да се вратимо својим коренима него, искључиво - да престанемо да сметамо. Једини начин да остваримо и своју улогу према себи, али и према планети је да прихватимо планетарна правила игре, не заборављајући и не престајући да будемо оно што једино можемо и морамо бити: народ Светога Саве.

    Оно што код нас смета целој планети је изузетно лако препознати: НСП није задовољан што код Срба још увек дише Дух немањићке Србије. На жалост, он се не огледа више у Православљу толико колико у бунту против туђе доминације над нашим духом. Несвесно, народ се буни против великог тиранина, светског полицајца (не светског жандарма, јер жандари су били часни чувари реда и поретка), управо зато што свет покушава да у њему угуши једину црту која Србе разликује од осталих европских народа, изузимајући православну браћу Русе и Грке, црту Светосавља. А Светосавље није никаква магија, никакво тајно знање, никакав култ, Светосавље је "само" - чисто, Отачко Православље. Онакво, какво је Господ васпоставио још док је ходао земљом. На кога се можемо ослонити; односно, која снага још постоји у народу, која би могла извести промене. Ко ће истрајати на послу који нас очекује наредних деценија, на послу поновног обједињења српских земаља? Ко ће нас вратити Светоме Сави и Цркви? Који део народа је још увек, колико толико, здрав? Ко није затрован бруталним материјализмом, безбожним, агресивним национализмом, ко је неопрљан "благодатима прогреса" који смо доживели у 20. веку?

    Као да је губитак Косова и Метохије размрдао мало овај народ. Рационално, то није могуће објаснити. Зашто, када се већ нисмо једили због пада Книна, када нас губитак огромних потенцијала у Босни и Херцеговини није узбудио, него смо само мислили о тањиру који је пред нама и о његовој садржини, зашто смо се сада размрдали? Када ће пасти Книн, те године, сећам се, на Светога Саву је дан почео сунчано, затим се нарогушило, грмело, севало, ударила јака киша; она се претворила у снег, а дан се завршио - сунчан и топао, за то доба године, чак се и сав снег, који је обилато падао и задржавао се, отопио. Ако неко осим Бога зна, онда Свети Сава зна каква мора бити судбина Срба. И он је то и тада показао и увек ће изнова показивати.

    Пут изласка

    У окружењу које постоји, дакле, шта нама остаје? Ове године, на Светога Саву, није било снега, али ни грмљавине, нити било чега неуобичајеног. Значи ли то да нас очекује мирна година. Не, никако. Свети Сава нам је најавио још пре пар година како ће ићи, али и да неће брзо проћи. Но, како се нисмо много замислили онда, дочекали смо да размишљамо сада, када је, изгледа, касно да се нешто озбиљно предузме, када је касно за брз опоравак народа и државе. У очекивању крајњег метежа у овој нашој напаћеној земљи, народ се почео, чини ми се први пут озбиљно, питати: који је пут изласка. Озбиљни људи, одрасли, изгубили су све темеље на којима су градили свој мир, на којима су мислили да свет почива; речју, илузија је нестала болно, али брзо, за само 10-ак година. И, док су се одрасли почели освешћивати, чак и, стидљиво, размишљати поново о Богу и људима, млади као да се добро сналазе у свему овоме. Док се старије генерације покушавају сетити бакиних прича и стидљиво певушених божићних, славских и светосавских песама млади или храбро улазе у Цркву, или се баве својим послом. Поделили се наша младост на три велике групе, грубо узевши: 1. група која се спрема да напусти ове просторе чим заврши било какву школу и оде трбухом за крухом, или са нестрпљењем очекује да се потпуно угуши наша самобитност и препустимо се НСП-у, при том не схватајући још увек превару; 2. групу која се сналази овде и размишља како да оствари себе у оваквим околностима; и 3. групу која се одала безнађу те се бави или проституцијом, или наркоманијом, или криминалом, или гледањем телевизије и забављањем (у оквиру финансијских могућности).

    Прва група је директан продукт досадашњег безбожног система васпитања који говори како су млади заслужили пуне стомаке и лагодан живот, како је на њима будућност, како је све њихово, осим одговорности. Најнесрећнија група је свакако, ова. То су, најчешће, млаки људи који очекују уживања и за то су спремни да учине оно што је потребно. Не занима их народ, најчешће су космополити. Немају вере, од традиције узимају само онај део који служи забави и фолклору. Ми старији ћемо тешко дати Господу одговор за ту, улудо потрошену, енергију, коју смо ми, сами, угушили... Деца, наравно, нису ништа крива што су постала таква; најчешће, изашла су из бившег средњег и високог сталежа.

    Трећа група је у најтежем положају, гледано са људске стране. То је турбо фолк генерација која не мисли, јер не може да мисли, о будућности, нити о прошлости. Све је дозвољено у циљу уживања. Заблеснути Пинк и сл. блештавилом, те неисцрпним могућностима холивудске продукције крими, порно и осталих филмова, ови млади људи као да лебде кроз овај свет. Међутим, управо из ове групе, Црква регрутује нове снаге, снаге искрених младих покајника.

    Друга група су људи који имају и срца и воље, само не знају начина како да помогну својој земљи. Често су монархисти, али у недостатку информација о томе, у недостатку истините историје, не сналазе се, не успевају да уобличе систем вредности за који би се заузели. У тој групи људи, младих људи, морамо радити. Њих се мора обавестити о једином правом путу: Христовом путу. А тај пут подразумева домаћинско устројство: отац домаћин у породици, краљ у држави, а Господ изнад свих и свега, домаћин овога и онога света. Такав је Закон Божији "А лакше је небу и земљи проћи неголи једној цртици из Закона пропасти."

    На жалост, на путу усмеравања младих, испречиле су се многе и огромне препреке. Пре свих, највећа препрека није ни НСП, нити било какав спољни непријатељ него: партијаштво. Свако вуче на своју страну, сваки политичар би да буде лидер, цар над царевима, не боје се наши политичари Бога, а људи се не стиде. Нема изузетка! И такав је и плод њихов, а "По плодовима њиховим познаћете их" учи нас Свето Еванђеље. Управо је тако, плод труда свих наших политичара је: 1.000.000 избеглица, беда и јад у држави, расејан народ. То је резултат рада наших политичара. И ни један не може рећи да није помогао да дође до оваквог резултата. Ни у власти, нити у "опозицији".

    Острашћен, народ још није увидео сву тежину преваре коју доноси западна демократија, али полако, освешћује се. Млади, међутим, најчешће, нису више заинтересовани за политику, баш зато што виде резултате вођења политике. Морамо прићи, пре свих, тој другој групи младих, морамо прићи, морамо их образовати, морамо изнаћи снаге да штампамо књиге, брошуре, часописе, и, морамо их делити. Јер су наши млади материјално најугроженији. Немају могућности да оснују породице, да живе и раде, рађају децу. Камоли, да купују скупе књиге и новине. Морамо, не знам како, поклањати. Морамо загрејати крв у њима за идеју. Зацелити ране нанете од стране "политичара и политике" која овде влада и усмерити децу ка циљу. Морамо им показати да постоји светло на крају тунела; светло које није ни петокрака, нити било која застава или грб, него само и једино Крст Господњи.

    Како данас објаснити младом, али и старијем, човеку, да ради свога добра, мора прво мислити о добру заједнице? Управо на идеји светске револуције се васпиташе наши очеви; управо они су, наводно, радили на градњи светског поретка заснованог на комунизму. Педесет година смо убеђивани да ми градимо нови, бољи свет, тј. да радимо за заједницу и тако остварујемо своју срећу. Једна од безбројних превара комунизма. Карл Маркс и Стаљин, људи који су похађали богословије, тачно су знали коме служе од онога момента када су се окренули од Бога и постали не одступници од Бога, него противници и непријатељи Божији. И, слушајући свога газду, кога Свето Еванђеље зове "оцем лажи" лагали су нас сви наследници њихових болесних идеја, да градимо, сви заједно, срећу човечанства. Међутим, народ који је већ једном живео да би изградио туђу срећу, тешко је убедити да то поново ради, али, овај пут истински, на здравим основама. Народ би да боље живи, за друге га није брига. Само у младима, можда, можемо упалити светлост идеала, разгорети пламен којим морају горети да би остварили идеал. Да би служили Истини. Управо младима, Краљ би могао бити светиљка око које се окупља, која води ка истинском прогресу, не због личних вредности, него због вредности на којима монархија почива. За Краљем, који недељом иде на Свету Литургију у храм Светога Саве, само за њим би могли поћи, сви заједно. Нема другог лика који нас може ујединити. И нема другог пута, осим пута уједињења у Светој Цркви Православној, у оквиру Евхаристије.

    Остаје проблем, како ту Истину, која је тако очигледна, како ту, просту и једину истиниту Истину, приближити? Та се Истина не може доказати, она се мора опитом доживети. Не помаже ни то што нас историја учи да је било Срба и Србије једино и само док су били у Цркви. Пропаст државе није уништио народ веран својој Цркви. Одступање од Цркве је уништило и народ и државу. Једини начин да Истина допре до људи је следећи: приближити му мисао три највећа ума српског народа у 20. веку. Опростите ми на слободи, опростите што опет правим грубе поделе, али постоје у нашем народу три великана који су, сваки за себе и сви заједно, писали о практичној примени Православља: Преподобни Авва Јустин Ћелијски, чије дело је најинтересантније клиру и веома упућеним мирјанима, Свети Владика Николај жички, чије дело просвећује широке народне масе, који и упокојен води Православни Богомољачки покрет, те Димитрије Љотић, који је објаснио како се Православље може применити у друштву, у свакодневном економском и политичком делању. На та три великана се можемо ослонити, те, приближујући њихово дело младима, уз њихово молитвено заступништво и уз молитвено заступништво целе Небеске Србије, предвођене Светим Савом, уздајући се у милост Божију и Пресвету Богомајку, остварујући Свету заједницу у нашој Српској православној Цркви, доћи ћемо до циља за којим тежимо. То нам је једини пут, то је једини пут и будућим генерацијама. Сваки други пут, није пут, није начин којим би се могла остварити ни наша лична, ни срећа заједнице. А поменута тројица и цела Небеска Србија нас уче да Србија да би била Србија, мора бити монархија.


(Преузето са Интернет сајта часописа ''Ново Видело'')


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер