Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net










Бранко Богдановић




КРАЉЕВСКИ НАКИТ ИМА ПРИЧУ




ОД ДЕЛФИНА КРУНА ИЗЛИВЕНА






Краљевске Регалије Карађорђевића




Петар I је од пет нацрта круне одабрао онај с мотивом двоглавих орлова.
Осим тога, захтевао је да се излије од Карађорђевог топа…





Краљ Петар I Карађорђевић - Ослободиоц током Свештенога Чина Крунисања    Гроф Клод Александер од Боневала ступио је у француски Краљевски марински корпус 1688, као тринаестогодишњак. Захваљујући неспорној памети и храбрости, за само три године догурао је до високог чина. Био је, међутим, непримерено охол и сујетан. Ускоро је толико увредио војног министра да је осуђен на смрт! Успео је да побегне из затвора и придружи се противничкој, аустријској војсци, где га је запазио принц Еуген Савојски, уз кога се борио код Петроварадина, 1716, и Београда, 1717. године. Ко зна како, успео је да увреди и прослављеног војсковођу, па је по казни распоређен у Холандију. Ово га није смирило, ускоро се посвађао и с аустријским гувернером који га, по други пут, осуђује на смрт. На залагање цара Карла VI, казна му је замењена једногодишњом тамницом и прогонством.

    Тако се, 1729. године, Боневал као прогнаник нашао у - Турској. Захваљујући великом војном искуству и умећу, запао је за око султану Ахмеду III. Увидевши могућност за стицање нове каријере, гроф је прешао у ислам, узео име Ахмед и ступио у војну службу. Ускоро је награђен титулом паше и командом над целом турском артиљеријом. Ахмед-паша је из основа преуредио овај род а 1735. године основао и прву артиљеријску официрску школу - такозвани Бомбардерски корпус. Због незгодне нарави, међутим, и овде се замерио надређенима. Прогнан на обале Црног мора, умро је 1747. године.

    Турска артиљерија таворила је на његовој заоставштини све до појаве новог занесењака, натурализованог Француза, барона Франсоа де Тота.Краљ Петар I Карађорђевић - Ослободиоц током Свештенога Чина Крунисања

    Тот је рођен у Француској, 1733. године, као изданак старе мађарске племићке породице. У војску је ступио 1754, и то с чином артиљеријског поручника. Годину дана касније распоређен је на дужност секретара француског амбасадора у Турској. Током осмогодишње службе научио је турски језик и упознао њихове прилике и обичаје. У Турску је поново дошао 1767. године, кад је привремено ступио у војну службу. Барон де Тот наставио је остварење Ахмед-пашине замисли: пресликавајући најмодернији француски систем „грибовал”, 1774. године покренуо је производњу „брзих”, „сурат” топова.

    Најобимније промене у Турској покренуо је султан Селим III. У склопу царске војске започео је стварање модерних јединица стајаће војске, установљених по европском узору, такозвани низам и џедида. Промене су прво захватиле један од најнапреднијих турских родова - артиљерију. Први потез огледао се у стварању 37 нових орти пољске артиљерије („сахра топчусу”).


БЕОГРАДСКИ ''АБУЗ''


Краљевска Круна Карађорђевића



Краљевски Шар Карађорђевића    У време када је букнуо Први српски устанак, међутим, не само да још нису биле остварене све Селимове замисли, него је и три деценије стара замисао Де Тота о уједињавању артиљерије топовима система „грибовал” само делимично била спроведена. Орте војске, али и локалних трупа, чинили су бронзани топови најразличитијих калибара, система и годишта (неки су били стари и више векова!). Калибри („чап”) кретали су се од 1,5 до 40 ока, односно од 4 до 120 фунти. Свака орта располагала је с 10 топова: 4 стара, тешка, опсадна „баљемеза”, калибра од 60 до 120 фунти, два лакша, пољска топа („сахи”), калибра од 4 до 14 фунти (или две „абуз” хаубице, калибра од 70 до 100 mm), те 4 модерна, брзо покретна, „сурат” топа, калибра 6 фунти, рађена по француском систему „грибовал”. Топ с посадом од 10 људи чинио је један „буљук”, односно свака орта имала је 10 буљука или, укупно, 115 официра и војника. На сваком топу налазила се посебна словна или нумеричка ознака која се носила и на униформама припадајуће посаде, тако се тачно знало из ког буљука су поједини војници.

    Током борби од 1804. до 1813. године, Срби су запленили велики број топова. Због наведене формације турских батерија, међутим, већина ових оруђа на нашем војишту била је мало употребљива. Познато је да су се Срби определили и сами израђивали заиста лаку, према страним мерилима, брдску артиљерију, с топовима калибра од 1 до 4 фунте који су без тешкоћа могли да се преносе по брдовитом и испресецаном подручју („хајдук” топови).

    Рачунајући заплењене топове, оне добијене од Руса, прошверцоване из Аустрије, те топове произведене у београдској Тополивници, Срби су 1813. године имали 336 тешких, тврђавских (турских „баљемеза”, који нису могли да се употребе на бојишту), те само 42 покретна, коњичка, брдска и пољска оруђа. Овај мали број оперативних батерија састављен је од домаћих „хајдук” топова, те турских „сахи”, „сурат” и „абуза”, калибра до 6 фунти.Крунидбена поворка Њ.К.В. Краља Петра I Карађорђевића - Ослободиоца

    Турска оруђа била су оспособљена за дејство само захваљујући напорима мајстора у београдском Арсеналу. У старој згради аустријског Арсенала, у доњем граду Београдске тврђаве, осим изливања нових цеви, вршила се поправка оштећених, те израда лафета за њих. Мајстори су на сваки поправљен топ утискивали ознаку калибра, тежину цеви, те нов „серијски” број, али и натпис који је указивао када и где је поправка изведена. Овај натпис био је стандардизован, утискивао се и на цевима изливеним у самом Арсеналу, па је гласио: „ЗА ВЛАДЕНИЈА ГЕОРГИЈА ПЕТРОВИЧА I-ГО, ВЕРХОВНАГО ВОЖДА СЕРБСКА НАРОДА, (година репарације или израде, најчешће 1811. или 1812) ГОДА СЛИТ У БЕОГРАДУ”. Тако данас, у случају да на цевима нема и старих, оригиналних ознака произвођача, није могуће утврдити да ли је топ у Београду у потпуности изливен или само поправљен.

    За нас је посебно занимљива једна поправљена турска цев која се чува у Тополи. Да је у питању највероватније „абуз” турског порекла, указује ознака на горњем делу „трупа”: утиснута је арапским писмом, а комбинација је ознаке „алиф” (а) и „хамсах” (хе), што је могло да се тумачи као „он беш” (15) али и „мутлака беш” (тачно 5). Тешко је, међутим, поверовати да је турска контрола, након изливања цеви, желела да потврди како је калибар „тачно 5 (фунти)” (у Отоманском царству калибар је означаван искључиво у окама). Вероватније се радило о броју 15, односно броју буљука коме је „абуз” припадао.
Карађорђев топ „Абуз” и његова дршка од које је изливена Круна
    На бочним странама „рамена” утиснуте су стандардне српске ознаке: калибар од 5 фунти или 93 mm (К:5 ФУНТА), маса цеви од 6 центи или 336 kg (В 6 ЦЕНТА), те серијски број 16 (Но. 16). На „обручу задњака” цеви урезана је и стандардна ознака Арсенала: „ЗА ВЛАДЕНИЈА ГЕОРГИЈА ПЕТРОВИЧА I-ГО, ВЕРХОВНАГО ВОЖДА СЕРБСКА НАРОДА, 1812 ГОДА СЛИТ У БЕОГРАДУ”.

    Из овога може да се закључи да се радило о топу хаубици 15. буљука, калибра 2 оке (5 фунти), који је 8. јануара 1807. године заплењен у Горњем граду Београдске тврђаве. Постојање оруђа овог ретког калибра у Београду потврдио је, 1808. године, и руски мајор Грамберг.


ЧУВЕНО ОРУЂЕ 15. БУЉУКА


Краљ Петар I Карађорђевић - Ослободиоц напушта Саборну Хркву у Београду, после Свештенога Чина Крунисања



    „Абуз” је задобијен у неисправном стању. Због оштре зиме која је владала у време опсаде града, турски артиљерци су се, у недостатку дрвета, грејали на ватрама заложеним од растурених и цепаних лафета. Осим тога, непосредно пред пад тврђаве, у „фаље” оруђа забили су гвоздене клинове и тако цеви онеспособили за дејство.

Краљевска Круна Карађорђевића    Након отварања Тополивнице у згради старог аустријског Арсенала у Доњем граду, устаници су започели с поправкама заплењених топова. Тако је 1812. године на ред дошао и стари петофунташ. Устанички стручњаци променили су цео „ватреник” и „фаљу”, израдили нови лафет „српског типа” (усвојени су лафети аустријског система „лихтенштајн”), извршили пробу исправности, те означили све неопходне особине, уз обавезно утискивање места и времена радова. Како је у питању било оруђе које је по тактичко-техничким особинама више одговарало за дејства око утврђења, „абуз” 15. буљука остављен је на бедемима Београдске тврђаве.

    Нажалост, током трагичних дана 1813. године Београд није брањен: ниједно од 253 оруђа, колико се налазило на бедемима, није испалило ни један једини хитац на Турке. Из правца Гроцке 5. октобра 1813. године, у 8 часова ујутро, кроз разваљене и напуштене београдске капије ушло је 200 турских коњаника румелијског сераскера Бехрам-паше. Турци су одмах посели савско пристаниште и северозападни бедем изнад њега. Да би проверили стање батерија, свим топовским фаљама приносили су усијано гвожђе - на целом бедему опалило је само 5 оруђа што је указивало колико су Срби били деморалисани - напунили су само пет топова!

Крунидбена поворка Њ.К.В. Краља Петра I Карађорђевића - Ослободиоца    Током завршних борби 1813. године устаници су у Аустрију пренели само 9 топова с ознаком београдског Арсенала. До данас је од ових оруђа нађено по једно од 3, 4 и 12 фунти, те враћено у Србију. Да не би пали у руке Турцима, устаници су нешто топова закопали или уништили. Током и након Другог устанка, неколико ових сакривених топова је „прорадило” али се нигде не помиње да се на њима налазило „Карађорђево име”. Топови српске артиљерије чувани су у Пожаревцу и Крагујевцу. Међу њима се, такође, не помињу оруђа с ознаком београдске Тополивнице. То, практично, значи да су Турци заплењене топове „с Карађорђевим именом”, рачунајући и петофунташ бившег 15. буљука, груписали и чували на бедемима Београдске тврђаве. То потврђује и податак да је кнез Милош, 1834. године, од подмитљивог турског тобџије из састава београдске посаде откупио један „Карађорђев” топ „изливен у Београду у лето 1811. године”. Оруђе је одмах пренето до Смедерева и предато Јованчи Спасићу, капетану Подунавске капетаније Смедеревске нахије.


УСПОСТАВИТИ ИЗГУБЉЕНУ ВЕЗУ


Краљ Петар I Карађорђевић - Ослободиоц (ктиторски мозаик у Храму Светога Георгија на Опленцу)



    Већ застарели, београдски топови дејствовали су још два пута. Прва канонада забележена је након чувеног сукоба на Чукур-чесми. Војни командант тврђаве Етем-паша наредио је 17. јуна 1862. године да батерије на јужном бедему почну бомбардовање Београда. На срећу, због прастарих топова калибра и до 120 фунти, очајног квалитета муниције, те необучености артиљераца, граду је нанета мала материјална штета: прича се да две трећине граната уопште није експлодирало!Краљевска Круна Карађорђевића

    Коначно, 18. априла 1867. године, поводом свечаног уручења кључева градова кнезу Михаилу Обреновићу, батерије на североисточном бедему „избациле” су два пута по 21 почасни плотун. Од тог тренутка, сви тврђавски топови, рачунајући и петофунташ, чувани су више као део историјске поставке.


    „Абуз” 15. буљука имао је ту „срећу” да „нови живот” започне 1904. године.

    Убиство краља Александра и краљице Драге, 29. маја 1903. године, означило је крај династије Обреновића. Прокламацијом сачињеном на основу одлука Народне скупштине, Сената и Народног председништва, а прочитаном 2. јуна у великој дворани Новог двора, на престо је доведена „нова” династија, оличена у кнезу Петру Карађорђевићу.

    Петар је из Женеве стигао на београдску железничку станицу 11. јуна, а већ сутрадан положио је заклетву на преправљени Устав из 1888. године Због сложених спољнополитичких прилика, изазваних „краљеубиством”, крунисање је одложено за наредну годину. Сем тога, 1904. година поклапала се са стогодишњицом Првог српског устанка предвођеног Петровим дедом, вождом Карађорђем Петровићем.

    Значи, било је довољно времена да се приреди прикладан програм свечаности, те да се израде краљевске инсигније које Србија до тада није имала.

    За остварење ових задатака основан је Главни одбор с архитектом, директором Народног музеја и професором Велике школе Михаилом Валтровићем на челу, те председником Министарског савета ђенералом Савом Грујићем као секретаром.

    Посао око изгледа инсигнија и осталих предмета неопходних за крунисање поверен је Валтровићу, једном од најпознатијих домаћих уметника, коме је и претходна династија поверавала одговорне послове. Осим тога, од 1871. до 1884. године детаљно је истраживао средњовековну српску уметност, па се претпостављало да ће читавим подухватом успоставити изгубљену везу са средњовековном српском државношћу.

Краљевске Регалије Карађорђевића    Од пет нацрта за круну које је предложио Валтровић, Петар је одабрао ону с мотивом двоглавих орлова. Осим тога, на лични краљев захтев, круну је требало излити од „Карађорђевог топа”. Ова замисао имала је вишеструку симболику. Као један од симбола државности, круна би била израђена од оруђа којим је та државност први пут стечена, а материјал круне указивао би на скромне, сељачко-војничке корене народне династије, али и њено једновековно трајање.

    Истини за вољу, ово није била посебно оригинална замисао. Карл Ајтел Фридрих, принц од Хоенцолерн-Сигмарингена, познатији као Карол I, 27. марта 1881. године проглашен је за краља Румуније. Крунисан је 23. маја исте године, и то „челичном” круном, израђеном у домаћем Арсеналу од претопљеног турског спорометног топа система „круп М1873”, заплењеног у рату 1877-1878. године.


СТВАРНО ДЕДИН ТОП


Крунидбена поворка Њ.К.В. Краља Петра I Карађорђевића - Ослободиоца



    Секретар Одбора, ђенерал Грујић, иначе одличан познавалац историје српске артиљерије, упустио се у одабир топа. Од два-три одговарајућа оруђа прикупљена у једном делу Београдске тврђаве као експонати будућег Војног музеја, одлучио се за петофунтовни „абуз” на коме се налазио натпис који је указивао да је „изливен” 1812. године у Београду, „за време владе Карађорђа Петровића”, што је био сасвим довољан доказ да се ради о „Карађорђевом топу”. С цеви је одсечена десна ручица или „делфин” (иначе заиста изливена у облику делфина), чија маса је била сасвим довољна за израду круне.

Краљ Петар I Карађорђевић - Ослободиоц током припрема за Свештени Чин Крунисања    Средином јуна 1904. године, с нацртима и „делфином”, у Париз је отпутовао лично Валтровић. Министар иностраних дела Никола Пашић замолио је српско посланство да се уметнику нађе на услузи, те да се у француском Министарству иностраних послова распита које предузеће би било најпогодније за предвиђени посао. Следећи препоруке, Валтровић се определио за једну од најчувенијих драгуљарских радионица епохе - „Фализ Фрер”. Круну, шар, скиптар и копчу за плашт прихватили су да раде Андре и Жан Фализ, те уметнички шеф радионице Леон Бушон. Регалије су завршене 29. августа 1904. године кад је Управа државних прихода на рачун француских јувелира уплатила суму од 19.000 франака. Српски амбасадор у Паризу Веснић обавестио је свог ресорног министра да крунски накит доноси лично, „источним муњевитим возом” (чувеним „Оријент експресом” компаније Вагон-Ли). За разлику од будућих времена, Веснић је скрушено замолио Пашића да му одобри куповину карте за прву класу - не ради личне удобности него због безбедности кофера у коме је носио регалије вредне 19.000 франака.

    Након приспећа у Београд, круна је, 7. септембра, освећена у Саборној цркви. Сам чин крунисања обављен је на истом месту, дан касније. Пошто је потписао Крунску повељу коју је предао министру просвете за Државну архиву, краљ је, окићен новим регалијама, пројахао од цркве, Дубровачком и Кнез-Михаиловом улицом, преко Теразија, до двора.

    Стари петофунташ, сад без десног „делфина”, на време је смештен у поставку Војног музеја, у октогоналној згради поред Римског бунара. Тако је краљ Петар, 22. септембра 1904. године, приликом свечаног отварања ове установе, и лично могао да се увери да је круна изливена од „топа његовог деде”.

Велики грб Српскога Краљевскога Дома Карађорђевића 
/Краљевска Круна Карађорђевића на врху/
(изображење Dipl.ing.arh. Драгомира Ацовића КВ, Главнога Херолда Краљевскога Дома Карађорђевића)    Нажалост, топ није дуго почивао у миру новог музеја. Прве гранате, које су означиле почетак Првог светског рата, пале су баш на Калемегдан. Двогодишње бесомучно бомбардовање Београда трајно је оштетило тврђаву, а првобитна зграда Војног музеја потпуно је уништена. Нешто пре пада Београда, 10. октобра 1915. године, вредни експонати спаковани су у два вагона и пребачени у унутрашњост. На несрећу, Аустријанци су воз запленили на станици у Сталаћу: доста ситнијих предмета одмах је опљачкано а они крупнији привремено су враћени у Београд.

    Током повлачења српске војске, краљевске инсигније су ношене уз краља. Петар је у Призрен стигао 22. новембра и сместио се у кућу Стевана Дрваревића. Овде је донета одлука да се и краљ с војском повуче преко Албаније. Симболично, одлучено је да круна остане на тлу Србије. Пред краљев полазак из града, 28. новембра, у саборној цркви Св. Ђорђа одржана је свечана литургија а потом су регалије закопане испод катедре у учионици
Богословско-учитељске школе „Ћирило и
Методије”.


КОНАЧНО ПОНОВО ЗАЈЕДНО


Краљ Петар I Карађорђевић - Ослободиоц стиже у Свету Српску Царску Лавру Манастир Жичу, ради Свештенога Чина Миропомазања



Краљевска Круна Карађорђевића    У разореној српској престоници, 1. јануара 1916. године, дужност генералног гувернера Србије преузео је генерал хрватског порекла, Јохан Улрих, гроф од Салис-Зевиса, рођени Карловчанин, дотадашњи командант 71. пешадијске бригаде 36. дивизије ћIII корпуса 5. аустроугарске армије. Разочаран што није запленио крунски накит, гувернер је одлучио да у Војни музеј у Будиму, као својеврсне трофеје, упути једно мање оруђе из Првог српског устанка, те „топ од кога је изливена круна Краљевине Србије”. Тако је „абуз” 15. буљука ускоро изложен на еспланади будимског тврђавског дистрикта, испред Војног музеја, у непосредној близини цркве Св. Стефана и Рибарског бастиона.

    Након победоносног повратка српске војске у Београд, приступило се трагању за драгоценим реликвијама. Крунски накит, закопан у призренској Богословији, нађен је недирнут. За разлику од круне, ниједан предмет из сандука бр. 19 који је Петар оставио код Стевана Дрваревића, „рачунајући краљеву сабљу, ствари цивилне, сат, параплуи (кишобран) и друго”, никада није нађен. У сваком случају, крунски накит је из Призрена пренет у дворску капелу у Београду, где је чуван све до следећег рата и следеће окупације престонице.

    Топ је имао узбудљивију историју. Председник комисије за репарацију музејских дела Никола Зега, куратор Етнографског музеја и врсни фотограф аматер, упорно је по мађарским и аустријским музејима трагао за опљачканим реликвијама. Тако је у Будимпешти открио и топ хаубицу од кога је изливена круна. На упорно захтевање званичника Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Мађари су 1921. године оруђе вратили у Београд. Тако су се два дела краљевске инсигније - „абуз” и круна изливена од његове ручице - поново нашли заједно у српској престоници.

    Пред немачки напад на Југославију, 6. априла 1941. године, круна је склоњена у манастир Жичу, у коме је краљ Петар И, 26. септембра 1904. године, био миропомазан. Након ослобођења, до 1956. године, краљевске инсигније, укључујући и круну, чуване су у Народном музеју у Београду, кад су предате Историјском музеју Србије.

Крунидбена поворка Њ.К.В. Краља Петра I Карађорђевића - Ослободиоца    Што се тиче топа хаубице, није потпуно јасно где је чуван између два рата. По свему судећи, враћен је у поставку новог Војног музеја на Калемегдану. Према сећању Стевана Столице, кадровског војника дивизиона артиљеријског пука Краљеве гарде, регрути гарде су над овим оруђем полагали војничку заклетву. Током окупације, Немци нису показали нарочито занимање за овај реликт српске историје. Након ослобођења, цев је предата на чување новооснованом Музеју Првог српског устанка, односно Историјском музеју Србије. Као део збирке ове установе, цев је прво изложена у порти испред цркве Св. Ђорђа, а потом на застакљеном трему Карађорђевог конака у Тополи.





Крунидбена поворка Њ.К.В. Краља Петра I Карађорђевића - Ослободиоца





(Преузето: часопис ''Политикин забавник'' бр.2850; Политика магазини доо; Београд; 22.9.2006; стр.4-7.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер