Грб Краљевине Србије Грб Центра

Под Високим Покровитељством 
Његовога Краљевскога Височанства 
Кнеза Александра Павла Карађорђевића
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net






ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!






СРПСКИ ЗИЛОТИ



Темељ новог раскола?




Ing. Дејан С. Шуњка





    Мали фотокопирани плакати привукли су ми пажњу. Испод мени непознатог грба (помало налик византијском) стајало је: ''Православна Црква од 1917. године до данас – предавање у организацији метоха манастира Есфигмен''. Те октобарске вечери 2002. године мали простор Куће Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији био је дупке пун радозналог света. Предавач, јеросхимонах Акакије одбио је да очита ''Оче наш'' и помоли се са присутнима јер (нисам поверовао својим ушима!) нисмо православни!? Био је то мој први сусрет са српским зилотима и њихов први јавни наступ у Београду.

    О грчким старокалендарцима знамо готово све. Сажет а садржајан историјат овог раскола дао је владика Атанасије (Јевтић) у одличној књизи ''Заблуде расколника тзв. старокалендараца'' (Београд, 2004.) у заједничком издању манастира Жича, Острог, Тврдош и Братства св. Симеона Мироточивог.

    Српску делегацију на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. предводили су патријарх Димитрије (Павловић) и научник Милутин Миланковић, чији је стручни предлог о промени календара начелно прихваћен (грчки и румунски су одбачени), а практична примена остављена на вољу помесним црквама. Следеће, 1924. године, ''исправљени Јулијански календар'' прве су усвојиле грчка и кипарска црква као и Цариградска патријаршија. Немали број свештеника, светогорских монаха зилота (''зилоти'' = ревнитељи) и верника одбио је да прихвати новотарију и основао ''Удружење Православних'', касније названо и ''Грчка верска заједница Г. О. Х.'' (''Г. О. Х.'' На грчком значи: ''Истинити Православни Хришћани'').

    Побуна старокалендараца свој врхунац достиже маја 1935. када им се на чело стављају три одметнуте грчке владике. Заједничком Литургијом, објављеним Прогласом и оснивањем трочланог Синода они кидају све везе са званичном грчком Црквом – поричу јој благодати Духа Светога и престају да литургијски и молитвено опште са јеладским клиром и вернима. Иако је владика Атанасије прилично истрајан и детаљан, од средине тридесетих година XX века врло је тешко пратити даља цепања и расколе међу самим старокалендарцима. Две главне фракције, Матејевци и Флоринијанци, све до наших дана, уситњене су до апсурда.

    Предности ''новог'' над ''старим'' календаром нису у складу са изазваном буром осећања, оба су нетачна, земља се непрецизно окреће око своје осе и тиме спор није више канонске већ астрономске природе. Прихватањем ''новог'' календара ипак није повређен Пасхални Канон – одређивање датума Васкрса (Празника над празницима) и даље је у складу са одлуком Првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године. Свеправославни конгрес у Цариграду (из 1923.) није имао тежину Васељенског сабора, одржан је у врло тешким условима по грчку и руску цркву (патријарх Тихон био је у бољшевичком заточеништву) и прекидан је упадима побеснеле турске руље са улице.

    Светогорски монаси у свих 20 манастира остали су верни Јулијанском календару али је канонско јединство са Васељенском Патријаршијом (и ''јеретичким Патријархом'') прекинуо једино Есфигмен, први сусед нашег Хиландара. Овај манастир је 1972. године, као расколнички, искључен из монашке заједнице Свете Горе (од тада нема свог представника у управним телима), претрпевши четири јаке полицијске блокаде, што његовом братству непотребно прибавља ореол мучеништва и изазива симпатије верних.

    На Бадње вече 2002. године блокирани су им рачуни у банци, манастирска лука и сви прилази манастиру. ''Расколнике'' и ''узурпаторе'' требало је протерати са Свете Горе. Документ о прогону потписало је свих 19 светогорских манастира, али зилоти истичу да су само шест ''слепо оруђе зловерног Фанара''. На Есфигмену се том приликом завијорила црна застава са лобањом и натписом ''Православље или смрт'', а игуман Методије био је у сталној телефонској вези са медијима и ''организацијама за људска права широм света''. Притисак на манастир је попустио – зилоти, иначе заклети противници Новог светског поретка у свим појавним облицима, знали су да ''вешто искористе демократију''...

    Ипак, у својим ватреним саопштењима и прогласима ''заборавили'' су да спомену ко их је свих ових година (деценија, чак!) покривао, братски помагао и кроз блокаде им храну дотурао. А како су они узвратили Хиландару? Натписима ''U. Q. K.'' на Крсту цара Душана на путу између Есфигмена и Хиландара! Треба гласно рећи да је схиархимандрит Методије полу – шиптар и да није баш мали број ''покрштених'' шиптара међу 117 монаха Есфигмена...

    Срби – зилоти су, до пре неколико година, били махом светогорски монаси – пустињаци и тешко је направити прецизну евиденцију. Наум Миљковић (родом из Браничевске Епархије) био је први, или бар међу првима, пише владика Атанасије. Овај монах – великосхимник дуго је живео у пустињи Каруљској испод Атоса, препун прича о стварним и измишљеним заверама против Православља. Овоземаљски живот окончао је пре неколико година у постељи манастира Сланци код Београда. А за Мајку Србију и Српску Православну Цркву (у даљем тексту: СПЦ), за свога живота, није имао баш пуно лепих речи...

    Београђанин Дубравко Мирковић (монах Данило), Доситеј из Белог Манастира, хиландарски искушеник Тома (данас монах Симеон), Драган из Данске (замонашен под именом Сава), ђакон Григорије из Црне Реке код Рибарића и ту није крај списка особа немирног духа којима је Есфигмен био успутна духовна (а некима и физичка) станица. Правећи турнеје по зилотским фракцијама ови људи су по више пута ''крштавани'', ''монашени'' и ''рукополагани'', што само показује зилотско олако и неозбиљно схватање обреда Светих Тајни.

    ''Јустин Поповић је задњих шест месеци прекинуо заједницу са СПЦ'', ''Иринеј Буловић је на платном списку у масонском клубу'', ''Владика Николај је хтео да оснује зилотску цркву'' – само су неки од ''бисера'' које ови ревнитељи просипају крстарећи Србијом (на Светој Гори све мање и све ређе бораве) врбујући нове присталице, у чему, мора им се признати, имају извесног успеха.

    Српски зилоти – старокалендарци организовано иступају од 1997. године под именом Истинска Православна Црква Србије (даље: ИПЦ) и Библијским цитатом као паролом: ''Стојте чврсто и држите предања'' (2 Сол. 2, 15). Под јурисдикцијом су фракције Флоринијанаца – Свештеног Синода Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, Његовог Блаженства Хризостома II Архиепископа атинског и целе Грчке. Издају лист ''Ревнитељ православног благочешћа'' који излази ''повремено'' са седиштем у Смедереву, а финансиран је из централе у Грчкој. Главни уредник је уједно и водећи зилотски идеолог у Србији – јеросхимонах Акакије, по имену Немања Станковић, млади новосађанин (36 година) врло бурне и несређене духовне биографије. Његова ''десна рука'' је др. Евсевије Петровић, лекар – кардиолог из Сремске Каменице и син познатог професора књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада.

    Српској Цркви негирају благодат Духа Светога, своје нове чланове поново ''крштавају'' обредом потпуног потапања (урањања) у воду. У духовној борби увек туку тешком артиљеријом, па је тако и у њиховом издавачком првенцу – књизи ''Погружење истинско крштење'' (Смедерево, 2003.), где Свету Тајну Крштења кропљењем и обливањем називају ''неправославном'', ''душегубном'' и ''латинском'' праксом, поткрепљујући то бројним канонима и светоотачким цитатима: ''Они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призвана једна од Божанских ипостаси, већ су крштени другачије, имају се сматрати некрштенима када приступају Православљу'' (Томос о крштењу из 1756.); ''Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена (Свети равноапостолни Козма Етолски).

    Већ споменути др. Евсевије Петровић у широј православној јавности прочуо се 2001. године отвореним писмом ''Српска црква и време апостасије'', упућеном познатом вероучитељу Владимиру Димитријевићу поводом његове књиге ''Црква и време''. Дванаест густо куцаних А4 страна радо је читано и умножавано широм Србије. Питања календара, свејереси екуменизма, учешћа СПЦ у Светском савезу цркава и заједничког молитвеног па и литургијског општења са инославнима, отворене су ране наше Цркве а јавна реч их, зависно од духовне зрелости говорника, може залечити или још више позледити, што није само ствар тумачења...

    Српска Црква се (Богу хвала!) држи Јулијанског календара, али називати српске зилоте старокалендарцима ипак није сасвим без основа. Све чешће се из званичних кругова наше Цркве (па и са највишег места) чују позиви на исправку ''старог'', похвале па и отворени предлози за прелазак на ''нови'' календар. Све је то др. Петровић уредно забележио, наводећи нам познати експеримент кувања жабе постепеним загревањем хладне воде. Ко је ту жаба а ко кувар – није тешко закључити...

    Прво упориште српских зилота било је (и још увек је) манастир св. Методија и Кирила на Фрушкој Гори, недалеко од Врдника и манастира Раванице. Акакије Станковић је кућу својих родитеља претворио у храм, у њој врши богослужења а о већим празницима и монашења нових чланова. И у Смедереву су старокалендарци једну приватну кућу прогласили храмом (они кажу: параклисом) св. Краља Милутина. На челу ове парохије је Александар Крстић, бивше војно лице из Смедерева, рукоположен октобра 2001. у Грчкој у чин презвитера под именом Атанасије. Отац Петар (Ненад Тодоровић) држи цркву св. Марка Евгеника у Параћину, храм св. првомученика Стефана је у самом Чачку а храм преподобномученика Авакума Ђакона је на падинама Јелице у близини града. Марта месеца 2003. у зилотском манастиру код града Патре на Пелопонезу замонашена је једна Српкиња, која се као монахиња Ипомонија уселила у први женски манастир ИПЦ на Авали. Ових пет локација (приватних станова и кућа) су у џепном календару ГОХ Флоринијанаца (за 2004.) наведене као ''цркве у Источној Европи – Србији''.

    Након опсаде манастира Есфигмена, српски старокалендарци још једном су доспели у жижу јавности у октобру 2003. године. Комплетно сестринство манастира Стјеник код Чачка одметнуло се од Епархије Жичке и СПЦ. Млада игуманија Ефросинија (Драгана Николић, родом из Зенице), три младе монахиње и четири искушенице, под црном ''Православље или смрт'' заставом, уз усклике ''страдамо за веру'', напустиле су порту манастира Стјеник и пришле Акакијевој ИПЦ Србије. Сада су смештене у помоћној згради већ споменуте приватне куће у Чачку.

    Током деценија свог постојања старокалендарци – зилоти и Руска Загранична Црква (даље: РЗЦ) имали су готово исте непоколебљиве ставове о важним питањима комунизма, екуменизма, масонерије и непризнавања Грегоријанског календара. Прича о међусобним односима РЗЦ и разних зилотских фракција је дугачка и сложена (консултовати већ споменуту књигу владике Атанасија), али једно је сигурно – дубоко поштовање ревнитеља према ''исповедничком курсу из периода раних првојерарха'' ове Цркве, ни данас не јењава.

    Светогорска Православна Мисија у Србији Световознесењског Манастира Есфигмена издала је књигу ''Анђео филаделфијске цркве'' о митрополиту Филарету (+ 1985.), исповеднику Православља и светитељу РЗЦ. Он је имао од Господа дар ''да одвраћа људе од јереси екуменизма и од општења са лажноправославнима'' и зато га и српски зилоти сматрају учитељем и светитељем и ''већ традиционално'' му служе торжествену службу.

    Први црквено – народни сабор ИПЦ Србије одржан је у јулу 2002. на Авали. Донета је одлука да се ступи у контакт са новооснованим Синодом митрополита Виталија (отцепљен део РЗЦ након почетних корака приближавања Московској Патријаршији) ради ''будућег сједињења у истини''. Са благословом митрополита Калиника (секретар Синода грчке ГОХ), делегација српских зилота предвођена Акакијем упутила се у Кан владици Варнави, најугледнијем члану новог Синода тврдог крила РЗЦ. ''Патријарх Павле не жели зло српском народу'' а ''у СПЦ сигурно постоји неки православни епископ'', одржао им је слово стари владика, пун речи хвале за краља Александра и патријарха Варнаву (Росића). Уз савет да слушају своје духовнике (из СПЦ!), испратио их је кући. ''Стар је и смушен'' а руска црква у Кану ''прекривена је музејском прашином'' – закључили су млади, надобудни и увређени српски зилоти, сједињење одложивши за неко неодређено будуће време (''Ревнитељ'', бр. 23., стр. 19. – 23.)...

    Старокалендарци – ревнитељи себе и своју борбу отворено пореде са св. Дамаскином, анатемисаним због поштовања икона (од стране ''339 јеретичких епископа'') на Седмом Васељенском Сабору. Себе виде и као последњу тврђаву истинског Православља јер се у наше лукаве дане под видом официјелног православља протурају разне екуменско – масонске јереси. Зилотска прича, треба то поштено рећи, на много места заиста ''држи воду'', али у праву је и владика Атанасије када истиче њихову секташку свест и менталитет и упорну работу ''забадања трна у здраву ногу''.

    Тешко је проценити колико их у Србији стварно има и какву би снагу представљали у случају неке (не дај Боже!) црквене и народне несреће. Српски зилоти остављају јак утисак духовно незрелих људи вреле крви и преке нарави. За сада, они нису способни да за собом повуку веће масе народа и од њих раскол неће потећи. Да ли ће раскола бити и да ли ће му баш зилоти бити темељ – то зависи од духовничке и политичке мудрости водећих људи наше Цркве...




Дејан С. Шуњка






(Објављено: ''Српска застава'' бр.49.(120.); Мирослав Панић; Честерфилд – Велика Британија; јануар-март 2006.; стр.17-18.)


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Руска хералдичка колегија

Руско Православно Монархистичко друштво

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Иконографска радионица ''Павловић''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер