Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



ЗНАЧАЈ НАУКЕ О ГРБОВИМА ЗА ОБНОВУ СРПСКЕ ЕЛИТЕ

(Грбовна знамења
Светородне Династије Хребељановића – Лазаревића)


Породица Кнеза Лазара

    Хералдика је помоћна историјска наука, која се бави изучавањем развоја, типовима и облицима грбова. Широко схваћена, она подразумева изучавање и породичних – племићких и државних и покрајинских и градских, као и грбова разних организација или сталешких удружења. Српска хералдика није посебно развијена! За ово има више разлога! Први и основни је државно устројство средњевековне српске Државе. Наиме, систем самодржавне и органске српске Монархије, изграђене по узору на Источно – ромејско Царство (у колоквијалном говору познато као Византија), није особито погодовао развоју грбова, па, дакле, ни хералдике. У истоме периоду (XII – XV век), пак, у Средњој и Западној Европи, хералдика доживљава раскошан успон и узлет! Други, пак, већи разлог лежи у чињеници да су Срби изгубили своју државну самосталност управо у периоду када је хералдика у њих почела убрзано да се развија. Ипак, данас се ми не смемо вајкати и оправдавати злом историјском коби! Чињеница је да се наша стручна јавност занемарљиво бави богатим српским хералдичким наслеђем. Наша намера је да помогнемо да се овакво стање измени на боље!

    Будући да се ових дана сећамо велике и судбоносне Косовске битке од 1389. године, на овоме месту ћемо се особито позабавити хералдичким символима Светородне Династије Хребељановића – Лазаревића. Основни хералдички символ, који је употребљавала ова Кућа, био је, добро познати, ритерски шлем са бивољим роговима. Посебно леп приказ овога символа имамо на чувеноме рељефу из 1380. године, који се налази на још чувенијој припрати саборне хиландарске цркве и то на јужноме зиду. Ктитор ове припрате је био Велики Кнез Стефан Лазар Хребељановић (око 1329., Прилепац - + 15. јун 1389., Косово поље). Сличан и подједнако лепо ликовно и занатски изображен је и приказ овога символа са дугмета хаљине Светога великомученика Великога Кнеза Стефана Лазара Хребељановића у којој је Свети Кнез и мученички пострадао. Ова владарска одора се данас чува у Музеју Српске Православне Цркве и за нашу причу није без значаја да су у ткању изражени хералдички символи пропетих (тзв. ''rampant'') лавова. Хаљина Светога Кнеза Лазара није прецизно датирана и са сигурношћу се једино може рећи да је настала пре 1389. године! Осим што се ради о важном извору за изучавање грбовних ознака Породице Хребељановића – Лазаревића, одора Великога Кнеза Стефана Лазара је и прворазредна реликвија и срећа је да је лако доступна јавности. Елем, исти хералдички мотив се јавља и на новцу, који је ковао Велики Кнез Лазар. Из овога се види да је витешка кацига са бивољим роговима била наследни хералдички знак Хребељановића и то најмање од времена Кнеза Лазара, а могуће и раније. Но, ово се не може са сигурношћу тврдити, будући да не располажемо податцима каквим се хералдичким знаковима служио отац Кнеза Лазара, Логотет и Велики Слуга Прибац Хребељановић (пом. 1340.). Када говоримо о витешкоме шлему са роговима, не би се могло говорити о грбу Хребељановића – Лазаревића у правоме смислу речи. Наиме, постојање грба подразумева и постојање штита, као једнога од елемената хералдичке композиције. Шта више, штит је основни елемент грба, тј., без штита нема ни грба! Ипак, тешки витешки шлем је најаутентичнији, најдоследнији и најексклузивнији лазаревићевски хералдички знак! Као такав, он се доцније појављује и на династичким и личним ознакама наследника Лазаревића из Светородне Династије Бранковића. Осим Великога Кнеза Стефана Лазара Хребељановића, овај символ је, као наследну хералдичку ознаку употребљавао и његов син, Деспот Стефан Лазаревић (Свети Деспот Стефан Високи) (око 1377. - + 19. јул 1427.). Доказ овоме јесу сачувани примерци новца, који је ковао Деспот Стефан Лазаревић! Нумизматички материјал је и иначе основни извор за изучавање средњевековне српске хералдике. Осим нумизматичке, сфрагистичка грађа је од изузетне важности (нумизматика – наука о кованоме новцу и медаљама; сфрагистика или сигилографија – наука о печатима). Наиме, печати Деспота Стефана Лазаревића доследно понављају мотив тешкога турнирскога шлема са говеђим роговима. Овај исти символ се среће и на прстењу из XV века.

    Сразмерно рано, као хералдички елемент у употреби у Породици Хребељановића – Лазаревића, почео је да фигурира и двоглави орао! Особито је чувен символ двоглавога орла са Лазареве припрате у Хиландару. Он се налази на северноме зиду наоса католикона и то као пандан приказу кациге о којој смо, већ, говорили! Осим овога двоглавога орла из 1380. године, овај омиљени хералдички символ српских Владара налазимо и на ктиторским портретима чланова Дома Хребељановића – Лазаревића. Двоглави орао се среће на одећи Кнеза Лазара, Кнегиње Милице (+ 11. новембар 1405., као Схимонахиња Јефросина) и Деспота Стефана. Овакав је случај са фрескама у манастирима Раваници, Љубостињи и Манасији. Управо је пример ктиторскога портрета Деспота Стефана Лазаревића из манастира Манасије леп пример. Овај прелепи Владарски портрет је настао око 1418. године. Деспот је одевен у коласту аздију на којој је доминантан елемент златни двоглави орао. Употребом овога символа се желело да истакне происхођење Династије Лазаревића из Династије Немањића, као и легитимитет власти Лазаревића. Стефан Лазаревић је насликан у коластој аздији са орловима још као млади Кнез, у манастиру Рамаћи, 1392. или 1393. године. Овај мотив је користио још и његов отац, Кнез Лазар. Наиме, он је насликан, још за живота, у свечаном сакосу са мотивом коласте аздије. Овај портрет се налази у манастиру Раваници изнад места одређеног за његов гроб. Деспот Стефан, пак, приказан је одевен у владарски сакос са двоглавим орловима у медаљонима и у манастиру Љубостињи (1403.) и у манастиру Каленићу (1413.). Из свега наведеног се да закључити да су управо витешка кацига са волујским роговима и царски двоглави орао основни хералдички символи Династије Хребељановића – Лазаревића (види: Смиља Марјановић – Душанић; ''Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века''; САНУ; Београд; 1994.).

    Управо овим елементима је се користио и господин Александар Палавестра, када је радио своју верзију грба Лазаревића (види: Душан Спасић, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра; ''Родословне таблице и грбови српских Династија и Властеле''; Бата; Београд; 1991.; стр. 107.). Господин Палавестра, као врсни познаваоц тематике, направио је изванредан приказ овога грба и то користећи се аутентичном хералдичком грађом. Ипак, реч је о претпостављеном грбу Деспота Стефана Лазаревића, који би се (крајње условно, наравно) могао назвати и апокрифним. Елем, овај грб се састоји из витешкога штита црвене боје и троугластога или варијашкога типа. Интересантно је напоменути да се управо овај грб, који Вам описујемо, налази и на покрову за мошти Светога Кнеза Лазара Косовскога великомученика, а у манастиру Раваници! Поље штита је искошено, што говори да је сам грб старији од краја XIII века. На штиту се налази усправљени (попут ''колца'') двоглави орао у полету. Орао је беле боје, што је константа у српској владарској символици. Око штита је обавијен зелени змај са црвеним Крстом на склопљеноме крилу. Змај је окренут у десну хералдичку страну, разјапљених је уста, а реп му је обмотан око врата. Овај символ је, уствари, био знак чувенога витешкога реда ''Змаја'', којега је 1408. године основао угарски Краљ Жигмунд Луксембургшки. Као главни у првоме реду ордена овога витешкога реда и наш Деспот Стефан је имао право да употребљава у своме грбу мотив змаја. Више штита и на самим леђима змаја, почива тешка витешка кацига турнирскога типа, која се састоји од пет делова. Уобичајено је да је она сребрне боје, а може имати и златне детаље, као што је овде случај. Из ње израстају два златна бивоља рога испод којих извире црвено – златни плашт грба, који се на крајевима завршава љиљановом врежом. Овај детаљ је урађен према печату Деспота Стефана Лазаревића са милешевске даровнице. Двоглави орао на овој реконструкцији је израђен по узору на фреску из Богородице Љевишке (око 1310.). О двоглавоме орлу, као о омиљеноме хералдичкоме знамењу српских Владара излишно је и говорити. Довољно је истаћи да су га радо користиле апсолутно све српске Династије (Немањићи, Лазаревићи, Бранковићи, Котроманићи, Петровићи – Његоши, Обреновићи и Карађорђевићи), као и многе српске аристократске куће (нпр.: Црнојевићи, Јулинци, Анастасијевићи, Чарнојевићи...). Двоглави орао је и у српску хералдичку праксу ушао из источно – ромејске хералдичке традиције, а проширио се и другде по Европи, па су га користили и руски и аустријски Царски Дом, као и албански Краљевски Дом (подробније о двоглавоме орлу се можете информисати у књизи Александра Соловјева; ''Историја српског грба и други хералдички списи''; Досије; Београд; 2000.). Што се рогова, пак, тиче – тај хералдички мотив срећемо и код Деспота Бранковића, који су га, вероватно, наследили од Лазаревића. Но, бивољи рогови ни доцније нису били реткост у српској хералдици, па их налазимо у грбовима: Грофова Јанковића од Дарувара; Грофова Чарнојевића; Властелина Илића од Зорленсника; Барона Јовића од Зигенберга; Властелина Стојчевића; Властелина Ђукића; Властелина Радишића – Кутошких; Грофова Нако од Великога Сентмиклоша; Барона Динића – Папила и др. (види: др. Марко Атлагић; ''Грбови Племства у Славонији и Војводини у Новом Веку с посебним освртом на грбове српског Племства''; Пергамент; Приштина; 1997. – на овоме месту опомињемо да ову књигу ваља користити уз консултацију чланка арх. Драгомира Ацовића /председавајућега Крунскога Савета Њ. К. В. Престолонаследника Александра Карађорђевића и председника Хералдичкога друштва Србије/, који је објављен под насловом: ''Једна пропуштена прилика'' у часопису ''Српске Органске Студије'' бр. 2/ 1999.; стр. 191. – 212.).

    Нешто другачији грб Лазаревића срећемо у зборнику Урлиха Рихентала, који је сачињен 1415. године, поводом сабора у Констанци. Међутим и Рихентал користи приближно исте хералдичке мотиве. У питању је витешки штит шпанског (полукружног) типа, на којем се налази двоглави орао (попут ''колца'') нешто повијених глава. У кљуновима орао држи по један бивољи рог, а изнад штита (у челенци грба) налази се кнежевска капа са хермелиновим крзном.

    Ипак, један од најаутентичнијих грбова Лазаревића налази се на поменутоме печату Деспота Стефана Лазаревића са Милешевске даровнице. И овде је штит троугластога типа, али је постављен наопако. На штиту је левокосо постављена пруга, а у горњем десном углу и у самоме дну штита су хералдички љиљани. Љиљан је ексклузивно Краљевски символ и Богородичин и Христов цвет, а неки његову појаву на грбу Деспота Стефана објашњавају његовим вазалним односом према Краљу Жигмунду Луксембургшком. Како било, љиљан је широко распрострањен хералдички знак и у нашој и у осталој европској хералдичкој пракси. Како било, повише штита је велика витешка кацига са роговима између којих се раширио двоглави орао у полету. Плашт овога грба је био, рекосмо, узор господину Палавестри.

    У тзв. ''илирској'' хералдичкој традицији (XVI – XIX век) се може наћи и другачијих хералдичких решења, али тзв. ''илирски'' грбовници нису увек најаутентичнији иако се најчешће користе аутентичном хералдичком грађом. Тако, чувени Фојнички грбовник доноси, као грб Хребељановића (у оригиналу стоји: Grebeglianvic) троугласти штит засеченога поља, као код штитова типа тарче. Вертикално, средином штита (попут ''колца'') стоје две траке, а са обе стране лево и десно од њих стоје по један крин. Од накита фојнички грб има витешку кацигу ан фас, која је окруњена и у челенци има двоглавога орла чије су обе главе посебно окруњене. Плашт је једноставан и широко се спушта готово читавом висином штита. Овај грб је имао сродних у ''илирској'' традицији, тако да једна његова верзија не садржи две траке, већ једну на којој стоји бели живоносни и часни Крст. Поменута трака са Крстом је постављена вертикално средином штита и заузима трећину његове ширине. Штит је барокни са живописним орнаментима у горњем десном и левом углу, док су и љиљани постављени више у горње углове. Овде је и кацига другога типа. Окренута је у леву хералдичку страну и окруњена је љиљановом Круном, док плашт сачињавају богати хербални елементи, такође у барокноме стилу. Чувени наши сликари из XIX века, Павле Чортановић и Адам Стефановић, пак, на слици Кнеза Лазара и његове Породице, доносе трећу верзију овога грба. Штит је овде шпанскога типа и црвене је основе. Вертикално стоји бела трака са црвеним Крстом, дакле, супротно претходним двема верзијама. Изнад овога штита је златна витешка кацига са златном Круном и црним двоглавим орлом у челенци. Плашт Чортановићевог и Стефановићевог грба сачињавају четири богата нојева пера. Десно стоје црвено и црно перо једно испод другог, а лево је обрнут случај.

    Када је радио своју верзију знамења Хребељановића – Лазаревића, поменути господин Ацовић је се користио и аутентичним средњевековним изворима и ''илирском'' грбовном традицијом! И, наравно, направио је одлично решење. Његова хералдичка композиција се састоји из два грба. Десно је грб сличан грбу господина Палавестре, само без ордена реда ''Змаја''. Штит је, такође, искошен, али у супротну страну и варијашкога је типа. Господин Ацовић је прибегао оваквоме постављању штитова ради добијања складне хералдичке целине. Овде је и кацига нешто другачијега изгледа, као и рогови и плашт, али је ту реч о чисто ликовним и стилским разликама између два хералда. Једина разлика од значаја јесте та да господин Ацовић не доноси плашт у црвено – златној комбинацији (попут господина Палавестре), већ, у црвено – сребрној. Лево од овога грба је постављен грб са црвеном траком, белим Крстом и црвеним љиљанима, који су код господина Ацовића на средини висине штита. Турнирски шлем изнад штита има богате златне украсе и окруњен је богатом љиљановом Круном западњачке провенијенције. Из Круне ''израста'' бели орао раширених крила, на која господин Ацовић смешта по један црвени крин, што одговара најбољој европској хералдичкој традицији, по којој се садржај из штита понавља у челенци.

    Као што се и горе из наведених података да видети, колико год ''мршава'' била, српска хералдичка традиција заслужује озбиљнији приступ и знатно већу пажњу од оне која јој се овде и данас пружа. Без свести о величини и значају наших сопствених Светих Предака, као и без подробнијега познавања нашега сопственога националнога предања, у Српству неће и не може доћи до обнове националне самосвести! Без тога нема нам ни опстанка, као народу!


   (Предавање одржано на Видовдан 2001. на трибини ''Косово и Видовдан'' на Шумарскоме факултету у Београду у организацији Удружења студената ''Свети Јустин Философ'' – Одбора Шумарскога факултета; као и 29. 6. 2001. на предавању у организацији Уредништва билтена ''Српско Преображење'' Српске православне омладине Војводе Степе у селу Војвода Степа)


Ненад М. Јовановић





(Објављено: «Српска застава» бр.35(120).; Мирослав Панић; Честерфилд; јул-септембар 2002.; стр.3.-4.)



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер