Ђорђе Несторовић
СЕЋАЊЕ НА МОШОРИНСКЕ ПЛЕМИЋЕ

Омеђени реком Тисом и брегом мошоринским, затрпани вековима заборава, у којем је места било за многе значајне личности од рода нашега и који се и нама нудио да нас поведе у новој колони ка леденој реци која је у стању да прогута и најсветији делић овог нашег шајкашког Имања, не желимо више да стојимо на овој ветрометини заборава и понижавања већ се, свако у свом позиву и призиву, уздижемо да кажемо оно што наши стари нису могли.
Уздижемо се са згаришта прастарог Феудвара, којег тако назваше да нам га отму и да нам кажу да то нисмо били ми и да нам се потсмевају као којекаквим дођошима који у колима дођоше ни одкуда да се овде настане и покоре земљу туђу, а наша је. Наша је одувек, наша је јер смо је ми извајали и превртали. И сурдуке и уставе реци, и темеље и кровове све градисмо и разградисмо, али доста је...
Доста је заборава и доколице, доста је ћутања и повлачења пред најцрњим мраком заборава. Ми хоћемо да се сећамо и да то сећање оживимо, да би смо и ми живели као наши преци поносне Шајкашке.
Зато желимо да се сетимо нашег Максима Зорића, руског царског генерала, племића, и низом манифестацијама обележимо 295 година од његовог рођења и 240 година од његове смрти.
Зато желимо поносно да кажемо да је он од рода нашега, потекао из винограда мошоринског и као најдостојнији ластар пресађен би у руску царску башту, у којој је украс био и остао.
А рођен беше међ' реком и брегом, у неком шорићку од родитеља ,нама непознатих, у чији спомен донесе, као руски царски ђенерал, Свети Путир, да се сједињујемо са Богом и са њим.
А, по истраживању чувеног генеалога г. Александра Бачка, ''руски племићки род српског порекла били су и Зорићи (Зоричи). Они су се доселили у Руску Империју током педесетих година 18. века. Било је неколико истакнутих чланова ове породице.
Максим Фјодорович (Теодорович) Зорич је рођен 1719. године. Помиње се као капетан Максим Зорић из Мошорина у Потиској војној граници, међу официрима, који су желели да се иселе у Руску Империју. Имао је брата Василија Зорића, који се као лајтант помиње у Славјаносербији, фебруара 1754. године. У Василијевом домаћинству су тада биле 4 мушке и 4 женске особе.
У Русији је Максим стекао чин генерал – лајтанта. Био је први командир Изјумског хусарског пука. Од 3. августа 1771. године био је носилац Ордена Светог Георгија. Од царице Јекатарине II добио је велико имање у Псковској губернији са 416 кметова. Максим Фјодорович Зорич имао је само једно дете, ћерку Јулијану. Умро је током 1775. године.
Симеон (Семјон) Гаврилович Зорич такође је био истакнути члан ове племићке породице у служби Руске Империје. Рођен је 1743. године, као Симеон Наранџић (Неранџић, Неранчић). Био је син Гаврила Неранџића. Симеон је био усињени сродник Максима Фјодоровича Зорича (унук Максимовог стрица Јована Зорића). По чину је био генерал – лајтант. Убрајао се у ред витезова Ордена Светог Георгија. Симеон је био један од фаворита царице Јекатарине II. Основао је Шкловско училиште. Остао је упамћен и као мецена Доситеја Обрадовића. Умро је 1799. године. Симеон Гаврилович Зорич није оставио потомство. Његов рођени брат био је Давид Гаврилович Неранжич. Давид је, несумњиво уз Симеонову помоћ, такође стекао чин генерал – мајора.''
Зато се сећамо ових великана и зато смо поносни...
*Аутор је председник Удружења шајкаша ''Вожд Ђорђе Стратимировић''
|