Понос је, заиста, био бити Србин у Паризу 10. маја 2023. године у чувеном и елитном Jockey Club de Paris, најпрестижнијем приватном клубу светске престонице културе и уметности, који већ скоро читав век, окупља сам крем елитног друштва Француске, а особито чланове најугледнијих француских аристократских домова.
Наиме, овога дана је поменути клуб био позорница неуобичајено пријатне свечаности, када се одиграла инвеститура високим српским црквено-друштвеним одликовањем, по имену Крст Вожда Ђорђа Стратимировића, који је установљен и додељује се са благословом Његовог Преосвештенства епископа сремског Г.Г. Василија и уз сагласност Благородне породице Витеза Стратимировића од Кулпина.
Поменута свечаност, била је испуњена дирљивим емотивним набојем и, заиста, као да је дисала чувеним речима, које је изрекао велики француски маршал и српски војвода, Луј Феликс Мари Франсоа Франше д’Еспере: „Ко су ти јунаци, који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива. Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд, што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове Отаџбине… Нека уздрхте и живи једнако као и покојници. Нека се планине уздрмају, а реке застану. Само храброст остаје на ногама тамо где прође српски војник…“
У том славном духу и са тим осећањима похрањеним у срцима, српску делегацију, која је, овим поводом, допутовала у Француску из Србије предвоили су: господин проф. Иван витез Стратимировић од Кулпина и господин проф. др Ђорђе витез Стратимировић од Кулпина, праунук и чукунунук вожда и генерал-мајора Ђорђа витеза Стратимировића од Кулпина (1822–†1908), великог српског јунака, по којему одликовање и носи име. Међу члановима поменуте делегације био је и Часни отац ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, секретар Центра за истраживање православног монархизма, који се у овој улози нашао благодарећи благословима Његове Светости архиепископа пећског, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Г.Г. Порфирија и Његовог Преосвештенства епископа западноевропског Г.Г. Јустина.
Поменута српска делегација је допутовала, доносећи са собом не само одличја својим домаћинима, већ и поруку српској заједници у Француској, и то из уста најпознатијег члана племићке куће Стратимировића у њеној вишевековној историји, подсећајући их на речи великог Његовог Високопреосвештенства архиепископа српског и митрополита карловачког Г.Г. Стефана (племенитог Стратимировића од Кулпина) (1757–†1836): „Ви не смете никад имати пред очима своје посебне и приватне интересе, већ интересе целе нације и државе у којој живите“. Али, исто тако и речи самога вожда генерал-мајора Ђорђа витеза Стратимировића од Кулпина, које су изречене пре више од једнога столећа, али и данас резонирају једнако звучно и актуелно, као и тада: „На кључној тачки наше судбине можемо само једно чинити: испунити своју дужност. Ви, патриотски људи, који у Београду управљате судбином Србије! Ви не смете заборавити, да сте унуци косовских мученика.“
Елем, овом приликом, за своје несумњиве заслуге за развијање француско-српских односа, одликована је десеторица заслужних личности и угледника од највишег могућег интегритета и угледа у француском друштву. Реч је о људима, који живом чувају успомену на чињеницу да су ти односи богати и вишевековни, почевши од чињенице да једина планина на простору Српске Војводине, где се за слободу и борио вожд Стратимировић, носи назив Фрушка Гора, управо по Францима, што указује да су они, у некој далекој старини, настањивали и контролисали подручје ове прелепе српске планине и данашњег националног парка.
Такође, добитници ових Одликовања евоцирали су успомену и на славну српску краљицу Свету Јелену Анжујску (1236–†1314), супругу краља Стефана Уроша I Немањића, као и на првог познатог званичног српског изасланика при француском Двору, которског племића Николу Бућу (†1355), протовестијара цара Стефана Уроша IV Душана Немањића – Силног.
Међутим, превасходно су евоциране успомене на славне дане савезништва двају народа и држава током Првог светског рата (1914–1918), када су Срби и Французи били истинска браћа по оружју, што се поновило и током Другог светског рата (1939–1945). Те дане најбоље символизује заједничко страдање краља Александра I Карађорђевића и француског министра спољних послова Луја Бартуа у Марсељу 1934. године. Ово заједничко страдање додатно је зближило два народа, који као да заједно клицаху са великим Шарлом-Мелхиором Артусом де Боншаном, маркизом од Боншана: „Верујем у милост Божију. Нисам се борио за људску славу. Нисам успео да повратим олтар и престо, али сам их бар бранио. Служио сам мом Богу, моме краљу и мојој отаџбини.“
Упркос историјским неспоразумима и не тако идиличним искуствима у последњих неколико деценија, сабрани су били једнодушни да су наведени примери здав темељ за обнову историјских веза између две државе и народа, које спајају и љубав према слободи, као и изражени национални понос, лишен примеса ксенофобије и искључивости.
У том духу и за за несумњиве заслуге за вредни рад и труд у том смислу, овом приликом, поменута српска делегација је Крстом вожда Ђорђа Стратимировића наградила француске и руске пријатеље Србије из света политике, новинарства, културе, пословног света и др: Његово Високоблагородије господина грофа Анрија Тобија од Монспеја (успешни пословни човек, чије племићко порекло сеже у XIV век); Његово Благородије господина Николаја племенитог де Добрињина (достојни изданак древне племићке породице „белих“ Руса и потомак легендарног Добриње Никитича); Његово Благородије господина Алексиса племенитог Чудновског (такође, познати припадник племства „белих“ Руса, корпоративни финансијер, старији саветник и директор у више компанија и фондова, припадник различитих think-tank група и др.); господина проф. емеритуса Бернара Асоа (правник, политичар, саветник у департману другог кантона града Нице, професор емеритус јавног права Правног факултета у Ници и др.); господина Руноа Жирара (новинар и есејиста, који је, као ратни дописник, био један од ретких западних новинара тог калибра, који је писао објективно и истинито о случају Рачак и противио се антисрпској медијској кампањи); господина Кристофа Машара (председник Института „Француска ривијера“); господина Антоана Колону (главни и одговорни уредник познатог француског политичког, геополитичког и културног магазина Spectacle du Monde); господина др Алесандра Сансонија (историчар, италијански новинар и геополитички аналитичар) и господина Алексиса Труда (професор геополитике Университета у Версају, предавач на Университету Мелун Вал де Сен, истраживач на Институту компаративне стратегије, председник Удружења Француска-Србија и конзул Србије у Стразбуру).
О профилу заслугама и односу побројаних славодобитника, можда најбоље сведочи, управо, пример господина Руноа Жирара, барда француског новинарства и познатог новинара листа Le Figaro, који је, свега неколико дана након примања ове награде, дао интервју за портал Russia Today Balkan, који је насловљен са: „Први сведок Рачка: Приштина не може да отме српско наслеђе“, у којем је, између осталог, рекао: „Напад Северноатлантске алијансе 1999. на Србију није добио сагласност УН, нити је Србија напала другу чланицу НАТО. Алијанса је наводила људска права као претекст за рат у корист сецесиониста, албанофоног становништва са Косова. Такође, може да се разуме и то што се Срби нису прикључили санкцијама против Русије, из више разлога. И сами су преживели емабрго и добро знају да се тиме кажњава народ, а не власт. Знају и да су санкције често контрапродуктивне. Треба имати на уму и чврсто традиционално пријатељство Срба и Руса.“
Иначе, домаћин ове вечери био је племенити господин Анри Дуран де Гросовр, велики пријатељ Србије, а вече су увеличали и својим присуством учиниле још незаборавнијим и бројне друге високе званице и гости, као што су: госпођа Наталија Марзојева; госпођа Гала Наумова (писац, оснивач Фондације „Ковчег“, антрополог, бивши сарадник Института за компаративна истраживања у Минхену и др.); Жан-Франсоа Реи-Су, војвода од Далмације; гроф др Сирил де Пинс; господин Грегори Гламоч (стручњак за корпоративну стратегију, управне послове, стратегију и менаџмент, односе са јавношћу и др.) и многи други.
За ову свечану прилику је написана и објављена књига под насловом: Les Nobles Stratimirović – du Moyen Âge à nos jours („Племенити Стратимировићи – од средњег века до данас“) у коауторству Његовог Благородија проф. др Ђорђа Витеза И. Стратимировића од Кулпина и ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића. Књига је дарована свима присутнима, како би се боље упознали, не само са историјом једне знамените српске племићке куће, већ како би, кроз ту причу, боље разумели и повесни ход и усуд нашег народа, који је дуго био неправедно оклеветан, чак и у својој традиционалној савезници, каква је некад била Француска. Читав овај пројекат зато и јесте један од малих корака из домена неформалне културне дипломатије, а у циљу ревитализације, обнове и враћања речених односа на пређашњи ниво.
Колико се овакав начин сведочења српских вредности и интереса исплате, говори чињеница да је Conflits, који је водећи геополитички часопис на француском језику, већ у свом идућем издању објавио кратки осврт на ову књигу, која обимом није велика, али је, у комбинацији са торжественом свечаношћу, очигледно, одиграла улогу којој је намењена и допрла је до оних, до којих је требало да допре. Аутор овог приказа јесте господин Жан-Батист Ное, познати француски историчар, писац и главни уредник магазина Conflits. Конкретно, овај приказ је насловио са: Noblesse serbe („Српско племство“), што нас радује, јер се на страницама утицајне западне политичке и геополитичке штампе, која допада и руку доносилаца одлука, деценијама о Србима сервирао један потпуно другачији наратив. Конкретно, у Француској тога није било, бар од времена непосредно након окончања Првог светског рата или, бар, од богомрског регицида и мученичке смрти нашег Витешког Краља Ујединитеља, 1934. године…
Након обављене инвеституре високим Одликовањем, којом приликом се сваки од одликованих посебно и срдачно захвалио на истом, свим сабраним се обратио и доајен и глава витешког дома Стратимировића, проф. Иван витез Стратимировић од Кулпина речима:
„Дозволите ми да поздравим представнике оне праве Француске. Француске, која је представљала врх светске културе, уметности и духа. Ми сведочимо овде да треба та традиција поштовања највећих људских вредности, традиција породице, природе и Божијих закона, да се и даље поштује и да се боримо за то. Србија је у Француској и у француском народу увек видела пријатеље. У време средњовековне Србије и краљева и царева Немањића, Јелана Анжујска је дошла да буде краљица Србије. Она је дочекана са љубављу и у долини реке Ибра засађени су јорговани, њој у славу и у част и у знак љубави. То пријатељство се посебно доказало у тешким, можда најтежим, временима за Србију и српски народ, у Првом светском рату, тој великој светској несрећи човечанства. Ја видим да је наше да се боримо да, у будућности, опстане прави човек, да опстане поштовање природе и понашање по Божијим и природним законима. То ја видим и томе се надам, тако нам Бог помогао.“
Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић
