На основу одлуке нашег Одбора за доделу Меморијалне плакете „Небојша М. Крстић“, а водећи се званичним Правилником, желећи дати доказа наше благодарности и признања за показану ревност и трудољубље, за постигнуто на пољу сведочења идеје православног монархизма, богољубља и отачаствољубља, као и за велико пожртвовање и показану љубав према свему што је свето и честито и миломе Богу приступачно, у име сарадника Центра за истраживање православног монархизма, највишим признањем Центра биће награђени: Високопречасни протојереј-ставрофор Радован Петровић и Његово Благородије проф. Иван Витез Стратимировић од Кулпина.
Досадашњи славодобитници овог признања јесу: Његово Благородије Високопречасни протојереј-митрофор др Михаил Алексејевич Протопопов из Мелбурна; пуковник доц. др Борислав Д. Гроздић из Београда; Његово Благородије др Сергеј Александрович Мањков из Санкт-Петербурга; др Александра М. Пећинар из Чачка; г-дин Драгољуб Јуришић из Београда; г-дин Драгослав Бокан из Београда; дипл. инж. Александар О. Ђурђев из Новог Сада; г-дин Александар В. Бачко из Београда; г-дин Срећко М. Никитовић из Миоковаца; дипл. екон. Небојша И. Дикић из Београда; г-дин Бојан М. Митић из Ниша; Пречасни јереј Ненад Илић из Амстердама и др Владимир Димитријевић из Чачка.
Плакета ће проти Радовану Петровићу бити уручена у Нишу, 2. децембра 2022. године Господње, на трибини посвећеној сећању на Небојшу М. Крстића. Ова трибина биће одржана у Великој сали Универзитета у Нишу, са почетком у 17 часова.
Професору Ивану Стратимировићу Плакета ће бити уручена о Ваведењу Пресвете Богородице, 4. децембра 2022, на двадесет прву годишњицу пострадања Небојше М. Крстића, у храму Светог апостола Луке у Кошутњаку, по завршетку свете Литургије. Парастос блаженопочившем оснивачу Центра за истраживање православног монархизма биће служан у истом храму у недељу, пре Вечерњег богослужења, са почетком око 16:20 часова.
ВИСОКОПРЕЧАСНИ ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР РАДОВАН ПЕТРОВИЋ
Прота Радован-Раша Петровић рођен је на празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 1946. године, у селу Вукања у ондашњем срезу Алексиначком. По завршетку основног образовања, школовање је наставио у петогодишњој Призренској богословији. Године 1966. уписује Православни богословски факултет у Београду, а по дипломирању, 1970. године, постаје професор Призренске богословије. До 1976. године, призренским богословима предавао је најпре Стари Завет, а затим и Свето Писмо Новог Завета. У чин свештеника рукоположен је на Видовдан 1973. од стране тадашњег Епископа рашко-призренског и потоњег Патријарха српског г. Павла.
Године 1976. прелази у Ниш, на парохију нишкобањску, а наредне године постаје сабрат храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Важно је напоменути да управо у том периоду, крајем седемдесетих година прошлог века, Светиниколски храм у Нишу постаје једно од средишта Богомољачког покрета, тада једине истинске опозиције комунистичкој страховлади. Наиме, уз помоћ чувеног мисионара Драгослава Живановића – брата Драгија из Крњева, у Епархији нишкој је обновљен рад Богомољачког покрета, а о. Раша постаје један од његових предводника. То је, у оно време, подразумевало прихватање бројних ризика, али је о. Раша са апостолском храброшћу одолевао искушењима, остајући неуморни трудбеник на Њиви Господњој.
Попуштањем комунистичких стега, почетком деведесетих година XX века, духовно пробуђена и национално освешћена омладина града Ниша спонтано проналази своје стециште у Светиниколској цркви. Са посебном очинском и пастирском љубављу, о. Раша је прихватао младе људе који су се у великом броју предавали његовом духовном руковођењу. На његову иницијативу, у Светиниколској цркви почињу да се организују предавања на важне духовне и националне теме, а један од предавача био је управо оснивач Центра за истраживање православног монархизма, блаженопочивши Небојша М. Крстић. Током година, о. Раша је свесрдно подржавао и помагао богољубиве и отачаствољубиве иницијативе и активности у родном граду Светог цара Константина, а нарочито оне којима је сведочена православна монархистичка идеја. Већ само тиме заслужио је највише признање Центра за истраживање православног монархизма. Но, његове су заслуге много веће.
Са супругом Јонком, добио је троје деце. Синови – Светислав и Димитрије – постали су угледни клирици богомспасаване Епархије нишке. Међутим, о. Раша је подигао далеко већи број духовних синова и кћери, међу којима је и двадесетак данашњих свештеника. Од 1993. до 2012. године обављао је дужност старешине цркве Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, за које време је иницирао и предводио највећу обнову овог светог храма након ослобођења од Турака. Блажене успомене Епископ нишки и потоњи Патријарх српски г. Иринеј 2007. године одликовао га је чином протојереја-ставрофора.
Дочекавши умировљење, наш овогодишњи славодобитник није престао да ради у Винограду Господњем. Све напред споменуто, и још много тога што је урадио за добро Цркве, поверене му пастве и српског друштва у целини, могло би се сажети знаменитим речима Светог апостола Павла: „Свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 22).
ЊЕГОВО БЛАГОРОДИЈЕ ПРОФ. ИВАН ВИТЕЗ СТРАТИМИРОВИЋ ОД КУЛПИНА
Уважени професор Статимировић је рођен 1940. године у Београду. Потомак је врло дуге аристокраске српске лозе, која сеже у средњи век и која се, по предању, доводи у непосредну и директну везу са Балшићима, Хребељановићима, па и Немањићима.
Његово Благородије је дипломирао на Технолошко-металуршком факултету у Београду 1965. године, стекавши звање инжењера технологије. Већину свог радног века је провео у БИГЗ-у, од 1967. до 1990, на дужности руководиоца репроприпреме.
О богатој акадамској и просветној каријери нашег овогодишњег лауреата сведочи и чињеница да је деценијама радио и као гостујући предавач, за предмете из области припреме за штампу, репрофотографију и фотографију, на: Технолошко-металуршком факултету Университета у Београду, Вишој уметничкој школи, Вишој техничкој школи у Чачку, Техничком факултету у Битољу Университета Св. Климент Охридски, као и на Београдској Политехници, као редовни наставник.
Његово Благородије је, такође, један од оснивача и председник Удружења грађана „Култура ћирилице“ од 2006, а од 2022. године је и председник познатог и признатог Савеза удружења потомака ратника Србије 1912–1920. године. Такође, члан је и Удружења самосталних уметника фотографије (УСУФ), у оквиру којег је излагао своје уметничке фотографије на више самосталних и заједничких изложби.
Изданак је једне од ретких преживелих српских средњовековних српских племићких породица. Његов деда Милош је био цењени судија у Бечу, док му је отац Ђорђе био инжењер електротехнике и власник фабрике обуће у Београду у периоду између два светска рата, коју су, комунисти, наравно отели од законитих власника. Елем, може се рећи да су, тек, са оцем нашег славодобитника, Стратимировићи направили отклон од црквених, државних и ратничких послова и посветили се науци. Тако је, на пример, и г-дин Ђорђе Стратимировић, син овогодишњег добитника наше Плакете, университетски професор физике на Стоматолошком факултету Университета у Београду…
Како било, породична хроника породице нашег овогодшњег славодобитника, по предању, уназад сеже чак до чувених Балшића и Немањића, а онда их је бурна историја довела на просторе под млетачком, аустријском и руском влашћу, где су им сви ови дворови признавали (а не додељивали) њихово старо српско племство. Наиме, најчешће изношено породично предање, износи тврдњу да Стратимировићи потичу од славног Господара Зете и Кнеза Хвара и Корчуле Ђурађа II Страцимировића Балшића и његове жене Јелене Балшић (рођ. Лазаревић), кћери Светог великомученика Великог Кнеза Стефана Лазара Косовског. Уколико би поклонили поверење овом, живом и вишевековном, породичном предању, које донекле потврђује и један стари породични родослов млетачке провенијенције, као и родослов који је сачинио чувени Митрополит карловачки Стефан (Стратимировић), онда би оно данашње Стратимировиће чинило директним потомцима: Балше I Балшића, владара Зете и његовог сина, монаха Саве (у свету Господара Страцимира Балшића), а по „танкој крви“ и Мрњавчевића, Хребељановића-Лазаревића, па и Немањића. Доцније, по паду Зете, Стратимировићи су били кнежеви у околини Невесиња, где су дигли устанак против Турака, који је у крви угушен. Једна грана породице је била врло имућна и живела је у Херцег Новом, где је оставила великог ктиторског и задужбинарског трага, на пример, у манастиру Савина, у цркви Светог Спаса на Топлој и др. Доцније су се, током XVII века, потомци ове богате трговачке и бродовласничке гране породице преселили у Млетке, где и данас постоје њихови наследници и чувају породично име. Једна друга грана породице је, у истом повесном периоду, прешла у братску Русију, где им је признато кнежевско достојанство, али се о њиховим потомцима данас, нажалост, мало тога зна.
Овогодишњи славодобитник највишег признања нашег Центра и садашњи поглавар ове древне српске аристократске породице долази из гране Стратимировића који су били невесињски кнежеви и који су подизали устанке на простору Херцеговине против Османлија у XVIII веку. Након пропасти тих устанака, они су позвани од стране бечког Двора на преговоре, како би се договорили под којим би условима прешли на аустријску територију, заједно са хиљадама својих прекаљених и добро наоружаних ратника и њихових породица. Помињао се број од, чак, 30.000 храбрих и војевању вичних српских ратника из Херцеговине. Како су у Бечу, за себе и за свој народ, обезбедили најбоље могуће услове, из околине Требиња, на аустријску страну, прелазе четири брата Стратимировића: Богић Вучковић Стратимировић, Тома Вучковић Стратимировић, Милош Вучковић Стратимировић и Иван Вучковић Стратимировић (наш славодобитник је његов директан потомак). Населили су се, 1745. године, са 200 породица својих сународника из Херцеговине, на простор данашњег Кулпина, који је тада био пустара и који им је царица Марија-Терезија доделила као повећи спахилук и кад им је призната титула Племенитих Стратимировића од Кулпина, будући да су надлежним властима, на увид, дали дубровачка документа, која су сведочила о њиховом пореклу од Страцимира Балшића. И данас у Кулпину постоје дворци, које су саградили Стратимировићи, као и њихова задужбина, црква Вазнесења Господњег, у чијој порти су сахрањени многи од припадника ове наше историјске куће, која је дала мноштво славних и значајних повесних личности од огромног значаја за српску црквену, војну, политичку, дипломатску, правосудну и привредну историју.
Поред, већ поменутих, међу њих, свакако спада и једно од нај запаженијих места заузима прадеда нашег овогодишњег славодобитника, Вожд ђенерал-мајор Ђорђе Витез Стратимировић од Кулпина, који је био један од главниг твораца Војводства Србије и Тамишког Баната, председник његовог Главног Одбора (тј. Владе) и врховни војни командант његових војних снага, са којима је однео неизбројне витешке и тријумфалне победе над мађарским револуционарним трупама 1848–1849. У политичком смислу био је конзервативац, који је војно спасао монархију, а доцније, након повлачења из активне војне службе, служио јој је и у бројним поверљивим и сложеним дипломатским мисијама, али увек пре свега и изнад свега стављајући интересе српског народа!
Био је у одличним односима са све три српске нововековне Краљевске Династије: Петровићима-Његошима, Карађорђевићима и Обреновићима, што је као аманет пренео и свом праунуку и осталим својим потомцима и поштоваоцима његовог дела. Владика Петар II (Петровић-Његош) одликовао га је првом искованом Медаљом Обилића. Кнез Александар I Карађорђевић му је, у знак дивљења на великој храбрости, поклонио ђенералски мундир, који је он добио на дар од руског императора Николаја I, али и једну златну сабљу, као и две позлаћене кубуре његовог оца, Карађорђа. Кнез Михаило Обреновић III му је био кум на венчању са његовом другом супругом Албином Племенитом фон Бек. Кнез Данило I Петровић-Његош га је позвао да црногорску, племенски организивану народну војску, модерно наоружа, обучи, реорганизује по моделу тадашњих савремених европских армија, али и предводи у неким од најкрвавијих бојева. Краљ Милан I Обреновић га је одликовао Орденом Таковског Крста, а Кнез Никола I Петровић-Његош Орденом Данила I…
Његово Благородије проф. Иван Витез Стратимировић од Кулпина је достојан потомак и наследних својих славних и неумрлих предака и, већ, само тиме би заслуживао највише признање Центра. Но, он је, осим тога, и искрени пријатељ и подржавалац нашег рада, што га додатно чини достојним наше благодарности. То се видело и приликом 65. Међународног сајма књига у Београду, када је одлучио да Центру, потпуно бесплатно и без икаквог условавања, уступи врло значајан простор књигама у издању Центра, на штанду Удружења грађана „Култура ћирилице“…