Потреба да напишем овај текст се јавила због жеље да појасним појаве, идеје и правце који се данас не разматрају, већ се узимају као датост. Нарочито идеје које су „општеприхваћене“ и које су израз „цивилизованог друштва“. Жеља ми је да читаоца подстакнем на критичко разматрање савремене парадигме и на смеле мисаоне подухвате у циљу поновног откривања замагљених истина.
Појам хуманизам одмах асоцира на узвишен однос према човеку, на љубав према људском бићу, на нешто лепо и племенито, те се меша са хришћанским појмом човекољубља, са којим је само површински сличан, али у својој суштини различит, па и супротан. Наизглед, ове две речи су сличне, а често се и поистовећују. Опасност управо лежи у томе: у замени човекољубља хуманизмом и претварање хришћана у хуманисте.
Хуманизам, у свом правом значењу је философски став усмерен на људске вредности. Значење појма хуманизма варирало је у складу са узастопним интелектуалним покретима који су се идентификовали са њим. Уопштено, хуманизам се односи на перспективу која афирмише неки појам људске слободе и напретка. Хуманизам је настао на тековинама такозване слободне мисли. „Слободоумност“ или „слободна мисао“ представља поглед на свет који није ограничен догмом или традицијом. Појам је почео да се користи у 17. веку да би се указало на људе који су испитивали основне позиције традиционалних религијских веровања. У пракси, слободоумност је најближе повезана са идејом секуларности, секуларним хуманизмом, агностицизмом, атеизмом, антиклерикализмом и критиком религије.
Појам секуларни хуманизам се почео користити у 20. веку како би се нагласио карактер секуларности. Заснива се на просветитељском принципу слободе људског бића, тј. принципу који указује на еманципацију људског бића од традиционалних контрола од стране родбинске заједнице, религијских институција или ауторитарних власти, све више оснажујући свакога да уреди услове свог живота. Овај поглед на свет обухвата различите ставове секуларности (слободоумност, атеизам, агностицизам, скептицизам, научни скептицизам, рационализам, ирелигиозност и тако даље), али има комплексније значење од значења сваког од тих појединачних појмова. Сматра се да своје философске корене вуче из пресократовске грчке философије и просветитељства.
Хуманизам је свеобухватна животна философија која укључује:
1) натуралистичку философију
2) научни поглед на свет и универзум
3) последични систем етике.
Натуралистичка философија
Хуманизам је заснован на натуралистичкој философији. Сматра да је универзум, тј. природа и закони и силе универзума или природе једино и све што постоји, и да је поуздано знање најбоље добити када истражујемо универзум, тј. природу и законе и силе универзума или природе, користећи научни метод. Натурализам се не бави идејама о натприродним ентитетима, него упозорава на то да је знање стечено без усмеравања на свет универзума или природе и без непристрасног посматрања од стране више посматрача и истраживача непоуздано. Сматра да закони и силе универзума или природе одређују структуру и понашање самог универзума, те да је свака промена у универзуму производ ових закона и сила.
Научни поглед на свет и универзум
Хуманизам развија поглед на свет и универзум ослањајући се на методе које користи наука. Хуманисти себе виде као нестворена бића која су произашла кроз еволуцију, те која поседују јединствене атрибуте самосвести и моралне агенције.
Последични систем етике
Хуманисти сматрају да је етика последична, те да се процењује на основу резултата. Ово је у супротности са такозваном командном етиком, у којој се исправно и погрешно унапред дефинише и приписују неприкосновеном или натприродном ауторитету. Хуманисти теже да развију и побољшају своје етичке принципе испитивањем потенцијалних последица и самих исхода конкретних поступака које остварују у реалним животима.
Имајући све ово у виду, размотримо сада однос хуманизма према религији. Према схватању хуманизма, људска бића су се у прошлости окретала религијским идејама док су покушавала објаснити зашто постоје и како је све постало. Када су људска бића доживела помрачења, земљотресе или поларну светлост, долазила су до објашњења која нису била заснована на научним чињеницама, већ на ономе што су могла замислити. Када би људска бића искусила бол или болест, тражила су лекове које су пружали добављачи магије. Када су људска бића била забринута или уплашена, можда су желела и надала се да ће их нека невидљива сила или биће заштитити. А када су владари и моћници требали оправдање за своје поступке, често су инсистирали на томе да извршавају вољу или заповести неког божанства. Таква религијска веровања су вероватно пружила велику утеху у суочавању са патњом, наду током тешких времена и мотивацију да се чини добро, да се следе правила и да се буде милосрдни члан неке заједнице. По схватањима хуманиста све више људских бића губи веру у религијске тврдње и удаљава се од религијских институција. Сада стотине милиона људских бића живи секуларним животом као атеисти или агностици. И први пут у историји сада постоје многе земље у којима нерелигиозне особе заправо премашују број религиозних особа, што је пожељан исход. Хуманистички одговор јесте да је најбоља алтернатива за оне који се више не подвргавају религијским митовима, и који траже смислену перспективу и позитивну оријентацију на живот – секуларни хуманизам.
Сада долазимо до тачке када идеологија отворено заговара одбацивање религије и замену религије собом. Дакле, хуманизам предлаже да се одбаци „застарело црквено мишљење и застареле догме“ и да се наместо њих стави хуманистичка философија. Такође, оно што је карактеристично јесте одбацивање универзалне истине, универзалног система вредности и прокламовање релативности истине и вредности. Хуманизам одлучно одбацује хришћанске објављене истине и оштро се супротставља моралности која долази „споља“, одозго. Хуманизам презире хришћански закон и морал јер он извире не од човека, већ од вишег ауторитета, Бога и представља врховну Истину којој су подређене све људске истине. Хуманизам претпоставља аутономног човека. Реч аутономан потиче од грчке речи αὐτόνομος, односно „ауто-номос“, што значи: сам свој закон. Дакле, и овај појам, који је потпуно и оштро супротстављен Хришћанству, је идеал савремене парадигме и пожељан.
Сама идеја да човеку није потребан спољашњи ауторитет и да он сам може постати сосптвени законодавац и бог је стара идеја која потиче од првих страница Књиге Постања. Аутор ових идеја је био ђаво. Можемо слободно закључити да је ђаво оригинални хуманиста. И данас „вредност“ да човек представља себи једини и највиши закон јесте „вредност“ окултизма и сатанизма. Ова „вредност“ аутономног човека, као и друге сродне „вредности“ прокламоване су још у ренесанси и просветитељству и биле су на барикадама Француске револуције. Ово осветљава и питање окултних основа и инспирација саме ренесансе, просветитељства, па и потоње Француске буржоаске револуције, али оставио бих то питање за неки други текст. Хуманизам даље, поред аутономног човека, последично претпоставља релативност истина и толеранцију. Толеранција значи трпљење, а то је далеко од љубави према човеку.
Човекољубље
Пређимо сада на појам човекољубља. Човекољубље је управо узвишен однос према човеку, највиша, божанска љубав према људском бићу. Човекољубље је хришћанска врлина, можемо слободно рећи „хришћански изум“ и стандард чији је аутор Исус Христос. Љубав према човеку коју је демонстрирао и проповедао Христос је толико позната, да је ни најтврдокорнији атеисти, антитеисти, па ни хуманисти не поричу. Који је то квалитет љубави? То је љубав која позива на жртву. То је љубав која спашава, која обнавља и која оживљава. То је љубав према грешном човеку, због које је Онај без греха узео и понео Крст и дозволио да Га распну на њему. То је љубав која моли Бога да опрости људима који распињу Недужнога. Ту молбу упућује Недужни и ту љубав има Недужни према својим џелатима. Управо је ово стандард човекољубља и виши домети од овога не постоје. И тај стандард је дат хришћанима да га живе. Вишег стандарда нема ни у једној философији и идеологији, ни у једном другом религијскоме систему.
Исус хоће да спаси човека. То илуструје Његов живот и тим сведочанствима обилују Јеванђеља. Управо то Христово спасавање човека представља право човекољубље. Човекољубље претпоставља човека онакав какав јесте – грешан и позива га на обнову свога оригиналнога бића као слике Божије. Даље, претпоставља опроштај, а опроштај подразумева покајање. Бог ће увек опростити, ако буде имао коме. Зашто је за опроштај потребно покајање? Зато што опроштај није насиље, није казна. Опроштај је дар једне слободе другој слободи: дар слободе Божије слободи људској. А дар је дар, само када постоје двоје: онај који дарује и онај који дар прима. Покајање је прихватање опроштаја. Прихватање опроштаја, пак, јесте познање и прихватање да постоји грех. Ту је почетак мудрости. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Човекољубље је слобода, а хуманизам је принципијелност. Слобода и принципијелност никада не иду заједно. Слобода је љубав и хтење, а принципи су узде и морање. Човекољубље прашта и порађа врлину у слободи.
Хуманизам не прашта, он наплаћује. Не само да не прашта непожељна дела и особине, већ хуманизам људе жигоше чак и када им наплати кривицу. Лопов остаје запамћен и жигосан као лопов и након одслужене казне и без обзира на његово искрено покајање, са многим последицама по његов даљи друштвени положај. И поред казне и покајања, он остаје да носи терет окајаног и наплаћеног греха. Зато хуманизам није човекољубље. Зато што само биће човека идентификује са његовим особинама, па чак и када оне више не постоје. Никада се хуманизам није одрекао свога камења и каменовања. Будући да не прашта, њега ни покајање не интересује. Хуманистичко „иди, и од сада не греши више“ није опроштај греха већ отпуст осуђеника и претња новом робијом. Хуманизам тражи „исправно понашање“ милом или силом. Врлина и „исправно понашање“ нису исто. Врлина је у славу човека и живота – у славу живог, конкретног човека. „Исправно понашање“ је у славу опстанка система, у славу опстанка идеје, у славу опстанка „тренда“. Врлина је живљење човека, истинитог човека. „Исправно понашање“ је живљење принципа и дресирање човека. Ово нас доводи и до политичких последица хуманистичког погледа на свет, с једне, и човекољубивог погледа на свет, са друге стране.
Политичке последице хуманизма и човекољубља
Као што сам већ истакао, хуманизам јесте политичка идеологија, и као таква има свој израз у друштву. Она је обликовала савремено западно друштво либералне демократије. Она је тријумфовала у сукобу идеологија над друге две идеологије 20. века и наметнула се као норма и императив данашњице (или бар покушава да се наметне). На овом месту нема потребе да нарочито истичем теоријске концепције које су се развиле након Француске буржоаске револуције, али поменућу неке: теорија друштвеног уговора, теорија природног права, материјалистичка филозофија, либерализам, теорија о крају историје и тријумфу либерализма. Оно што су заједничке карактеристике свих ових концепција јесу теоријска концепција човека као аутономног биће, индивидуалистичка философија, поглед на друштво као на збир појединаца, поглед на државу као на израз друштвеног уговора како човек човеку не би био вук, материјалистички поглед на свет, секуларизам, потрошачко друштво, егоизам, империјализам и капитализам.
Као израз, да кажемо философије човекољубља, имамо теодулију (православни идеал хришћанског уређења друштва), коме је најближи византијски модел друштва. Ромејски (византијски) цар и његова држава, по ондашњем схватању, били су у служби човековог спасења. Ово схватање је било идентично и у ондашњој српској држави, као и у другим државама православног света. Владар је бринуо о чистоти вере, као и о стварању услова за правилно морално изграђивање својих поданика. Човекољубље се није сводило на задовољавање свих људских потреба, него за припремање човека за живот вечни. Без обзира на спољашњу велелепност Цариграда и Византије, улога коју су имали није била у њиховој практичној вредности за своје поданике, већ у мисионарској и просветитељској служби. То би требало да значи да се човекољубље остварује у припреми човека да се уподоби Богу, а не у давању могућности да упражњава своје страсти.
На византијску симфонију се данас гледа као на историјски феномен, на етапу једне цивилизације и као на архаичан модел друштвеног уређења. Међутим, баш у овом моделу налази се кључ за аутентичан и просперитетан живот православних народа. Кључ за повратак Богу и себи.
Закључак
Човекољубље није исто што и хуманизам. Љубав према грешнику, али не и релативизација греха и мирење са њим. Љубав према човеку, а не трпљење (толеранција) другог човека. Заједништво човека са човеком у суживоту и служби према Богу, а не себично, аутономно живљење у заједници где је човек човеку вук. Можемо закључити да су хуманизам и човекољубље оштро супротстављени погледи. Хуманизам са својим „деификованим“ и аутономним човеком увек ће насртати на човекољубље које нужно претпоставља богољубље. Хуманизам је вечити непријатељ човека, идеја која је потекла од архинепријатеља човечанства.
Зоран Минић