МИР СВИМА

МИР СВИМА

илити: Historia magistra vitae est

Пошто се све више људи пита и брине о томе ко ће да победи у овом актуелном крвопролићу и како ћемо ми, Срби, у томе да прођемо, обичан човек би морао да призна да он није ни Старац Тадеј Витовнички ни Старац Пајсије Светогорац, тако да одговор на ова питања нити зна, нити може лако да наслути.

Међутим, на основу неке здраве памети, нешто искуства и нешто мало знања, можемо само да кажемо да нема победника у рату. Било ком рату…

Посебно га неће бити у овом и оваквом, који сасвим наликује на онај о којем је, својим ученицима, казивао и Господ наш Исус Христос:

„Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти. И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај. Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме – ко чита да разуме – тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући; и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. А тешко трудницама и дојиљама у те дане. Него се молите Богу да не буде бежање ваше у зиму ни у суботу. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сада, нити ће бити. И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они.“ (Мт. 24, 6-22)

Наравно, кроз хришћанску повест се многима и више пута чинило да су њихова времена, управо, она последња и да је крај сасвим близу. И нама данас то може тако да изгледа, али не смемо заборавити никада да је Господ, такође, својим ученицима рекао и: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Дап. 1, 7). Зато, није на нама да о томе судимо и преузимамо на себе прерогативе Божије, већ да стражимо над самима собом живећи као да нам је сваки моменат онај последњи и да, колико је у нашим моћима, будемо они, који ће у себи изграђивати мир, а потом га исијавати и око себе, трансформишући ову долину суза у свет по мери воље Божије, а не „да свет сав у злу лежи“ (1 Јн. 1, 19), као што је од памтивека, па и данас.

Толико је до нас, као и да знамо да је све ово зло само један те исти рат, који има своје „епизоде“, наставке и „серијале“, али истог „редитеља“ и различите и многобројне корисне будале за „сценографе“ и бесловесне и заблуделе „глумце“, од Каина и Авеља, па до дана данашњег. Истина, ова „епизода“ се нама чини посебно трагичном, безумном и интимно је доживљавамо као веома болну, јер је познат српски став према Русима, а моментално се тамо одиграва братоубилачки рат између два дела истог народа и исте вере, а на увесељење и за интересе наших заједничких непријатеља, који, верујем, сеире и радују се нашој наивности, глупости и крвожедном варварству, недостојном нашег високог призива. Радује се, јамачно, и више него када је и нас, на Балкану, завађао и користио наше евидентне слабости и неблагословене склоности, хушкајући нас, као недорасле клипане, једне на друге и потом нас „мирећи“, све делећи нам безвредне и кичерајске шарене ђинђуве, перле и огледалца, као каквим домороцима са Фиџија или Нове Гвинеје. Но, кога Господ успне на велику висину, његов је пад болнији, него код оних, који су остали у приземљу и лихварској и хушкачкој прашини. Нису случајно наш идеал прозрачне висине и тишина Горе Атоса, а њихов пијачна бука и прашина Вол стрита…

Кад је о нама (малим Србима) реч, ми смо ратове обилато водили против Византије или на њеној страни, континуирано још од IX века, и то не само зато што смо хтели неку слободу (које није било ни тада, као што је нема ни сада), већ због судара интереса источне и западне цивилизацијске тектонске плоче, које се овде додирују и где се интереси њихових олигархија сударају. Уосталом, још је Јован Цвијић рекао да су Срби своју кућу сазидали на сред друма…

Доцније је такве ратове (у коначници – неуспешно) водио и велики жупан Стефан Немања, који се за зелену грану ухватио тек кад је прихватио своје и место Србије у глобалној схеми и подели карата. Видимо то јасно и из аренге његовe Оснивачкe повељe Свете српске царске лавре манастира Хиландара, написане 1198. Но, још од победоносног рата кнеза Вишеслава, на страни Византије, а против франачког цара Карла Великог (800–812), па преко устанака и ратова кнеза Властимира средином IX века, наизменично мењајући савезничке и непријатељске односе између Византије и Бугарске, па све до Немањиних и ратова његових наследника, почевши од Светог краља Стефана Уроша II Милутина, на глобалном нивоу, та српска војевања била су, релативно, мање чарке, иако су нас и оне скупо коштале, обарале владаре, поробљавале и уништавале народ… Ми неку улогицу (иако не тако значајну) у неким глобалнијим сукобима узимамо, тек, у Битки код Микрокефалона 1176, против Турака Селџука и то као византијски вазали и помоћне трупе.

Доцније наш значај и снага расту, па ратујемо и против Угара, Бугара, али и против Турака, далеко пре 1389. То је тај хантингтоновски судар цивилизација и ми у њему имамо улогу, али не пресудну. Понекад је она, мање-више, занемарљива (као сада), а понекад је имала и значајне последице на ширем плану. На пример, 1312. смо разбили Турке у Галипољској битки и за неколико деценија одложили њихов продор на тле Европе. То, нипошто, није мала ствар на планетарном нивоу, а о томе и ми сами мало знамо, а камоли да нам то та иста Европа приписује у неку заслугу… Да не причамо доцније о силним војевањима у XIV и XV веку, закључно са невероватним војним успесима Светог Деспота Стефана Високог, који је, такође, мењао савезништва, тако да је чувао српску државу и њен тадашњи сваковрси узлет и просперитет, у једном тренутку бивајући истовремено у троструком вазалном односу (према Византији, Османлијама и Угарима), а суштински водећи самодржавну политику искључиво у интересу Србије. Нису, дакле, Османлије, од битке на Марици (1371), преко Косовске битке (1389), само прошетале кроз Србију. Смедерево је пало тек 1459, а Зета, као последњи слободни делић некадашње Српске Краљевине, Царства и Деспотовине, тек 1496. Значи од катастрофалног пораза на Марици, до пада последњег дела српске државе под османлијску власт је прошло 125 година, а од Косовског боја до пада Смедерева је прошло, чак, 70 година! Тешко да би се то могло назвати неком екскурзијом или лаганом османлијском шетњом кроз земљу Србаља. С друге стране, пак, кад смо их напокон, испраћали одавде, за то нам је требало 108 година (1804–1912) и то у условима, када је Србија још била једна од мањих и сиромашнијих европских држава, а Турска (колико год да је била натрула) је још била империја, која је захватала пространства на три континента… Држали смо се ми много боље него што би многи од оних, који нам после (у затишјима, кад им се чинило да им наша крв и сабље више не требају) вероломно и неблагодарно оспораваше ласкави наслов Antemurale Christianitatis, којим нас, пак, китише кад год би им поново загустило.

Но, ни после коначног пада под Турке, Млетке и Угре, нисмо седели скрштених руку. Ми помињемо само Први и Други српски устанак, а било их је много више, и пре и после ова два. Узмимо за пример само Банатски устанак из 1594, Нишку буну из 1841, чак четири херцеговачка устанка од 1596. до 1882… Безбројне бојеве у Црној Гори, Далмацији, Лици и Босни у XIX веку, комитску акцију у Старој Србији, крајем XIX и почетком XX века, али су све то војне локалног карактера и значаја. Међутим, повремено смо играли важну улогу у том континуираном рату, мењајући стране. На пример, наша улога у Кандијском рату (1645–1669) уопште није занемарљива или, на пример, у Сенћанској битки, 1697. Не заборавимо да је исход Великог турског рата (1683–1699) између Турака и Свете лиге, заправо, решен победом у Битки код Сланкамена, у којој је на хришћанској страни (Свете лиге) било 10.000 српских ратника, а читава њихова армада је бројала између 20.000 и 35.000 војника! Аустријанци и Немци вазда ту победу приписују себи, а заборављају да су готово пола војника у њиховим редовима били Срби. Незаобилазно се помиње да је тада главнокомандујући био маркгроф Лудвиг Вилхелм фон Баден-Баден, али се, некако, заборавља одсудна улога Срба, под командом подвојводе Јована Монастерлије, баш као што се зна и вековима пева и понавља да је 1717. Београд од Турака преотео принц Еуген Франц од Савоје-Карињана, који је под својом командом, тада, имао укупно око 70.000 ратника, од којих су, чак, 20.000 били Срби… Остали су били Баварци, Аустријанци, Мађари и др.

Такође, доцније, у Мађарској револуцији и аустро-мађарском грађанском рату, 1848–1849, Срби су одиграли, можда и пресудну улогу у сламању револуције и одбрани Круне, под командом ђенерал-мајора и вожда Ђорђа Витеза Стратимировића од Кулпина, у то време, само двадесетшестогодишњег хусарског поручника у оставци, који се, на свој захтев, повукао из активне војне службе. На позив и вапај свога рода, он је поново припасао свој витешки мач и ставио се на чело српске војске и Српског народног одбора, који су родили и одбранили Српску Војводину и српски народ у њој. Показали су то многобројни победоносни бојеви код: Сремских Карловаца, Мошорина, Сентомаша (Србобрана), Темерина, Сирига, Јарка и др. Наравно, и он лично и његова породица, па и сам српски народ су тада поднели велике жртве, а захвалност Беча за све то обесмишљена је и обезвређена, после само 12 година, тј. укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната, 1861. године. Слабо се о томе данас зна и у Србији, а камоли ван ње, а један од резултата те наше победе је и то да је Војводина тада, ипак, настала и наставила да постоји у свести српског народа, упркос њеног кратког века и формалног укидања. Између осталог, благодарећи томе, Војводина је данас неодвојиви и нераскидиви део нашег Отачаства…

Да и не причамо о нашим ратовањима у XIX и XX веку, где смо посебно у Првом светском рату одиграли једну од најважнијих улога и изгубили више од 28% од укупног становништва, тј. око 53% радно способног мушког становништва. Србија је изгубила укупно 1.247.435, а пре рата бројала је свега 4.500.000 становника, од којих је готово пола, само годину дана раније, ушло у састав Србије и нису ни били мобилисани нити ваљано интегрисани у државни систем Краљевине Србије. Уз то, многи од њих нису били ни лојални својој држави (Шиптари, Турци, Потурице, Бугараши и сл). Напротив! Србију је тада задесила катастрофа космичких размера! Али, тај рат није почео тек тако, него је море српске крви претходно проливено и у припремним ратовима: Први српско-турски рат (1876), Други српско-турски рат (1877–1878), Српско-бугарски рат (1885), Први балкански рат (1912), Други балкански рат (1913). Када би смо српске жртве ових ратова за ослобођење и уједињење прибројали онима из Великог рата, верујем, да би нам се завртело у глави… Међутим, символ захвалности наших западних „савезника“ из тог рата очитовала се најјасније понижавајућим третманом представника Србије на централној свечаности обележавања 100 година од завршетка Првог светског рата, код Тријумфалне капије у Паризу, 11. новембра 2018. и томе се нема шта додати…

Да је све ово само један те исти рат, који има своје фазе, најбоље се види, управо на примеру Другог светског рата, који је директна последица и наставак Првог. Кажу да смо у Другом рату изгубили око 1.200.000 Срба (највише под камом хрватских усташа), док је укупан број жртава свих националности бивше Југославије процењен на 1.706.000. Значи, нас су побили око милион и двеста хиљада, а припадника свих осталих народа и народности (како се то некада декламовало), свега око пола милиона! И опет нам нико те жртве ни за шта не признаје, већ нам се, још и отворено ругају и пљују на незацељене ране и мошти тих Новомученика српских. Уосталом, само се сетимо Пребиловаца 1941. и 1992. И опет, управо ти и такви Србе данас називају геноцидашима, а нашу Републику Српску геноцидном творевином! Баш они, који су се највише истакли у зверском затирању невиног и незаштићеног српског живља на простору тадашње Независне Државе Хрватске, Косова и Метохије анектираног и припојеног Албанији под италијанским протекторатом и др. Исти они, који су то једва чекали да понове и у ратним страдањима 1991–2001.

Ево, сад имамо нову „епизоду“ тог истог рата, која је почела код нас 1991. и мало се примирила после 2001. После својеврсне „паузе за рекламе“ (бар што се нас Срба тиче, али не и других делова света, који су тада дошли на ред да одиграју своју „улогу“ у овом сатанском „комаду“), линија фронта се пренела нешто северније. Додуше, високорангирани „сценографи“ ове крваве трагедије не пропуштају да нас местимично подсете да је Србија и даље „на линији ватре“. На нашу жалост, ни овај наставак овог континуираног ратног стања од почетка времена, није прошао без нашег, веома битног, учешћа и без великих губитака у људским животима, територијама, уништеним животима, економској пропасти и сваковрсној друштвеној деградацији и безнађу, као резултату слома државе и свих основних друштвених и моралних вредности… Истина, Богу хвала, наше људске жртве су, овај пут, биле неупоредиво мање него 1941–1945, али су, ипак, ненадокнадиве, а узмимо у обзир и то да судија још није свирао у пиштаљку ни за крај тог полувремена на простору Балкана, које је почело 1991.

Јер, ово је само кратки предах. Лепо је велики Милорад Екмечић рекао да је српска нововековна историја једно „дуго кретање између клања и орања“… Једном речју, у овом, као и у сваком другом рату, сеири и радује се само непомјаник и непријатељ људског рода од искони, а међу људима, само они који наивно мисле да, зарађујући на крви невино пострадале, закрвљене, заведене, безумне, глупаве и људождерне (раз)браће, себи нешто стичу, не знајући какав ће њима страшан рачун стићи на наплату од Јединог Праведног Судије.

Зато не видимо да ће било ко од нас из свега овога изаћи као „победник“, а за нас, Србе, можемо само да се надамо да ћемо, бар овога пута, наћи довољно дебелу букву да иза ње залегнемо и да покријемо главе рукама, док се ово не заврши. И да се једнако молимо за мир у нама и око нас! За мир међу нашом завађеном браћом руском и малоруском! За мир, конкретно, у смислу престанка оружаног сукоба, али, пре и изнад свега, за онај на којег мисли Господ наш када вели: „Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.“ (Јн. 14, 27) Јер без таквог мира неће бити ни оног оружаног, већ ће се наставити рат у новим својим епизодама, све крвавијим и све бестијалнијим. А ако нам то злодјеји и слуге непомјаникове никако не дозволе, можемо само још да се молимо да ћемо се сви, као један, угледати на наше претке и див-јунаке српске из Другог пешадијског пука „Књаза Михајла“, познатог као Гвоздени пук, који су умели да јуришају голим прсима на бајонете кад треба, али и да залегну иза горепоменуте букве, кад околности на бојишту тако налажу.

Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић