Пречасни јереј Бошко Р. Маринков

Господу се изволело да се Пречасни јереј отац Бошко Р. Маринков роди, од оца +Радована и мајке Маре (рођ. Радаковић), на други дан Крсне Славе наше витешке Краљевске Породице, Светога Апостола Андреја Првозванога, 1.(14.) децембра 1978. године Господње. Такође, било Му је угодно да се роди у граду именованоме именом славнога Краља Ослободиоца – Петра I Карађорђевића, тј. у србскоме Петровграду у Банату.

Потомак је српскога граничарскога рода Маринкова, чија је Крсна Слава Свети Архангел и Архистратиг Михаило. Претпоставља се да су преци Маринкова, приликом многих сеоба, али највероватније под Патријархом Ареснијем III (Племенитим Чарнојевићем) или под Патријархом Арсенијем IV (Племенитим Јовановићем-Шакабентом), населили у области на северу Баната. Од тада се у места боравка ове старе српске граничарске и ратничке куће уписују места као што су: Сента, Ада, Мол… Преци Маринкова су овде служили као војници-граничари и уживали су Царске привилегије, које им је тај статус доносио. Међутим, за владе Царице Марије-Терезије, после развојачења тадашње Војне Крајине, они се нису мирили са губљењем дотадашњих привилегија и са преласком у сталеж зависних сељака. Због тога се, 1751./2. године Господње, са севера Баната, остајући верни граничарској служби, селе нешто јужније. Настанили су се у Драгутинову (данас – Ново Милошево). Овде су боравили пуне 174 године, када се син Аркадија Маринкова, по имену Милош, сели у новоустановљено место Војвода Степа. Иначе, о Аркадију је остало живо породично предање као о изузетно снажноме човеку, који је и умро приликом једнога локалнога витешкога надметања, када се из земље извлачио пањ. Елем, Милош Маринков, је био ожењен из Брестовика код Гроцке и имао је двојицу синова: Ђуру и Бошка. Веран ратничкоме наслеђу своје породице, Милош Маринков је учествовао у краткотрајноме шестоаприлскоме рату 1941. године Господње, када је и заробљен (13. априла 1941. у Петровграду) и спроведен у Немачку у логор Сталаг 9, где остаје до краја рата. Умро је 1958. године у Војвода Степи. Његов старији син, Ђура Маринков, је у рату узео учешћа у редовима Србске Државне Страже, Ђенерала Милана Недића. Иронично, крај ратних операција, дочекује у једној од партизанских јединица у подофицирскоме чину. После рата, због предходнога припадништва антикомунистичким војним формацијама, није могао да напредује у служби, тако да је остао у истоме чину, годинама држећи предвојничку обуку у своме месту.

Дакле, на овај начин се ратничка и војничка традиција фамилије Маринков и даље наставила да продужава и одржава до данашњих дана, будући да је и отац Бошко Р. Маринков одужио свој дуг Отачаству, служећи у нашој витешкој Војсци током варварскога бомбардовања богомрскога НАТО-а 1999. године Господње. Елем, други Милошев син, Бошко, рођен је 15.09.1934. године. Оженио се Катицом (рођеном 1935. год.) из породице Сегединац. Из брака са њом данас има сина Радована и ћерку Дајану, а Дајанина сестра-близнакиња је неколико недеља након рођења умрла. Катица Маринков је умрла 02.06.1994. године Господње, а Бошко и даље живи у Војвода Степи. Његов син Радован је рођен 11.12.1956. године Господње. Био је ожењен је Маром (рођеном 27.04. 1961. године Господње) од рода Радаковића из Војвода Степе, а упокојио се 2011, у 54. години живота. Важно је истаћи да су Радаковићи добровољачка фамилија, пореклом из села Матавазе у Босанској Крајини. Елем, из тога брака имају два сина, Бошка – рођеног 14.12.1978. и Милана – рођеног 06.10.1981. године Господње.

После свршене основне и средње бродарске школе, са благословом Његовога Преосвештенства Епископа Банатскога Г.Г. Хрисостома, уписује се на Богословски институт при Богословскоме факултету Србске Православне Цркве у Београду (сада – Православни богословски факултет Университета у Београду), где је и дипломирао стекавши звање Вероучитеља или Катихете. Доцније, наставља школовање на Православном Богословском Факултету Университета у Београду.

   Благословом Његовога Преосвештенства Епископа Банатскога Г.Г. Хрисостома, 2001. године је постављен на дужност Потпредседника Србске Православне Црквене Општине Војводастепске, а благословом Његовога Преосвештенства Епископа Банатскога Г.Г. Никанора на службу Вероучитеља у Алексанрову, Војвода Степи, Радојеву, Новим Козарцима, Кикинди, Српском Итебеју и др.

Од стране Његовог Преосвештенства Епископа Банатског Г.Г. Никанора, 15. (2) новембра 2010. г. у Саборном Храму Светога оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Вршцу, рукоположен је у Свештени Чин ђакона. Hа Празник Светог Архангела Михајла, 21. (8) новембра 2010. г, Храму Светога Архангела Михајла у Мокрину, од стране истога Архијереја, је рукоположен у Свештени Чин јереја.

Од 1. децембра 2010. г. постављен је на службу Пароха Друге Парохије Светог Великомученика Труфуна у Српској Црњи, а од 2011, од стране Његовог Преосвештенства Епископа Банатског Г. Г. Никанора, постављен је и на дужност Старешине Храма Светог Великомученика Труфуна у Српској Црњи. Од 15. фебруара 2013. године Господње, од стране Његовог Преосвештенства Епископа Новосадског и Бачког, Сомборског и Сегединског Г.Г. др Иринеја, постављен је за Пароха Мошоринског и Старешину Храма Свете Тројице у Мошорину, у Епархији Бачкој.

Вршио је дужност Секретара Центра за Истраживање Правосланога Монархизма (2001-2008), а касније (2008-2012) и дужност Директора Центра и председника његовога Одбора за културу и председника Одбора за богословске студије.

Покретач је билтена “Светосавско слово“ при Храму Светога Василија Острошкога у Војвода Степи, билтена Православне омладине у Војвода Степи – “Србско Преображење“ и парохијскога билтена “Верујем“, Храма Светога Великомученика Прокопија у Српској Црњи.

   Такође, Богу и Роду је годинама служио као председник Обласнога одбора за Банат и члан Извршнога одбора и Суда части Отачаственога покрета Образ. Са благословом Његовога Преосвештенства Епископа Банатскога Г.Г. Никанора, покретач је и члан Старешинства Србске православне акције “Сабор“ при нашем Центру. Потпресдедник је Друштва Српско-руског Братства „Евгеније Родионов’’ из Петровграда. Један је од оснивача Удружења за Борбу Против Болести Зависности „Свитање” из Смедерева.

Поезију пише од детињства и члан је: Краљевског Књижевнога Клуба “Карађорђевић“ из Београда; Књижевног Клуба “Ђура Јакшић“ из Српске Црње и Банатског Културног Центра из Новога Милошева.

Објавио је (2005. године Господње) збирку поезије “Заточене земље слободан грумен“ са благословом Његовога Преосвештенства Епископа Банатскога Г.Г. Никанора, а у издању Центра за истраживање Православнога Монархизма.

Такође је објавио и збирку песама “Србикон“, са благословом Његовога Преосвештенства Епископа Банатскога Г.Г. Никанора, а у издању Банатскога Културнога Центра и Центра за Истраживање Православнога Монархизма (Ново Милошево, 2011).

У два наврата су му песме објављиване у збиркама поезије Књижевнога клуба “Ђура Јакшић“ (2001.и 2002. године Господње).

Његов текст, преведен на руски језик, “Значај православно-родољубивог васпитања омладине“ уврштен је, са благословом +Његове Светости Г.Г. Алексеја II, Патријарха Московског и Све Русије, у зборник радова Свеправославног Конгреса Православне Омладине у Санкт-Петербургу (2007).

Објављивао је у многим часописима из Отачаства и расејања, дела прозне и поетске природе, као и прилоге на духовне, историографске и политичке теме. У речене часописе спадају: “Православље“ (Београд); “Збиља“ (Београд); “Комуна“ (Кикинда); “Четничке новине“ (Милвоки); “Слобода или смрт“ и “Српска застава“ (Честерфилд); “Равногорска реч“ (Флери Мерожис); “Зрењанински урбани магазин“ (Петровград); “Банатски Весник“ (Вршац)…

    Србску Православну и монархистичку Идеју је сведочио и гостујући на електронским медијима. На државној телевизији РТС, 7. маја 2011. године, учествовао је у емисији „Жикина шареница„, промовишући књигу „Самовари у равници – руска емиграција у Војводини“, монографију руске беле емиграције у Војводини, заједно са аутором књиге г. Алексејем Арсењевим. На Радио Станици „Палас“ у Српској Црњи, уз Архијерејски благослов, установио је емисију „Вера у нама“, чији је аутор и водитељ. Емитује се два пута месечно. На ТВ Дуга–Сат гостовао у две емисије серијала „Православље Данас“, говорио о религији и књижевности. На државној телевизији РТС, у емисији “Књига Утисака“, говорио о духовном значају Храма Светог Великомученика Прокопија у Српској Црњи…

Учествовао је на више десетина трибина и форума, где је говорио на духовне, историографске, поетске, националне и друге теме, одржаваним на разним местима, као што су: Сала Парохијскога дома Храма Св. Архангела Михаила у Петровграду; Парохијски дом Храма Светога Илије у Бајиној Башти; Кућа Ђуре Јакшића у Србској Црњи; Велика сцена Народнога позоришта у Кикинди; Уметничка галерија у Грачаници, као и у многим другим местима као што су: Житиште, Руско Село, Војвода Степа, Омољица…

Организовао је бројне сродне трибине и сабрања у: Великој сали Србске Православне Црквене Општине Панчевачке; Духовноме центру Свети Рафаило Банатски у Петровграду; Србскоме културноме клубу “Свети Сава“ у Суботици, као и у разним пригодним просторима у: Војвода Степи, Петровграду, Кикинди, Житишту, Омољици; Рускоме Селу и другде. На реченим сабрањима су беседили многи угледници попут: Протојереја-Ставрофора Бранка Попова; Протојереја-Ставрофора Милована Глоговца; Протојереја др Жарка Ђ. Гавриловића; Протојереја Велибора Мунџића; Протонамесника Петра Велимирова, Јереја Милана Радуловића; Ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића; Академика Косте Чавошкога; +Небојше М. Крстића (покретача Центра за истраживање Православнога Монархизма); Миодрага Јанковића (тадашњега шефа Цивилнога кабинета Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића); Момира Лазића (тадашњега подпредседника Удружења књижевника Србије); Ђорђа Србуловића (оснивача СНП “Светозар Милетић“); Стевана Котараша (председника Динарскога четничкога покрета “Војвода Момчило Ђујић“); Слободана Ерића (уредника часописа “Геополитика“)…

Своју љубав за предањску србску културу и наслеђе је посведочио и организујући бројне гусларске вечери у: Петровграду (Сале М.З. Мала Америка и М.З. Соња Маринковић), Војвода Степи (Дом културе Војвода Степа) и другде.

При Центру за истраживање Православнога Монархизма и његовоме Одбору за хералдичке и генеалошке студије иницирао је израду грба Војвода Степе, који је получио благослов Његовога Преосвештенства Епископа Банатскога Г.Г. Хрисостома, 16.(29.) августа 2003. у Петровграду. Његово Преосвештенсво Епископ Банатски Г.Г. Никанор је изволео поделити своје одобрење за употребу и потврдио је предходни благослов Владике Хрисостома за речени грб, 21.(8.) јула 2004. у Србској Црњи.

Са благословом Његовога Преосвештенсва Епископа Банатскога Г.Г. Никанора, покренуо је добротворну акцију за прикупљање помоћи ученицима Основне школе “Браћа Аксић“ у Староме Грацку на Косову и Метохији. Поменута акција је прерасла у сталну под називом Србска Православна Акција “Сабор“. Иницирао је и добротворне спортске турнире у циљу прикупљања средстава за помоћ својим суграђанима у невољи…

Отац Бошко се нарочито ангажовао на развијању и унапређењу српско-руских односа! У том смислу, својим писаним радом узео је учешћа у Међурегионалној научно-практичној Конференцији на тему: “Православље и морал“, одржној у Санкт-Петербургу (2005). Организовао је духовно вече: “Духовна обнова Русије“ у Манастиру Свете Тројице у Кикинди (2008). У Руском Центру за Науку и Културу (Руски дом) у Београду, водио је програм манифестације: “Ћирилица – Много тога нас спаја“ (2009). У Футогу, приликом посете руске деце из Костроме Србији, узео је активно учешће, водећи целовечерњи програм (2010). Исте године је и у Новом Саду, у згради “Газпром“-а, приликом друге посете руске деце из Костроме Србији, поново узео активно учешће, водећи целовечерњи програм. У Руском Центру за Науку и Културу (Руски дом) у Београду, водио је програм промоције монографије „Самовари у равници – руска емиграција у Војводини“ (2011). У згради “Газпром“-а у Новом Саду, учествовао на културно-привредном скупу, који је имао за циљ јачање односа Русије и Србије, уз учешће Његовог Преосвештенства Епископа Бачког Г.Г. Иринеја, представника Амбасаде Руске Федерације и Руског Дома из Београда, представника Крунског Већа Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра Карађорђевића од Србије и Југославије и привредника из Новог Сада (2012). Исте године, у Гимназији “20. Октобар“, у Бачкој Паланци, водио је програм манифестације: “Српско-Руска Сарадња“, у којој је учешће узео и Његова Екселенција г-дин Александар Конузин, амбасадор Руске Федерације у Србији…

Отац Бошко је одликован достојанством Витеза Реда Орла Грузије и Бешавне Доламе Господа Нашег Исуса Христа, од стране Његовога Краљевскога Височанства Принца Давита Багратион–Мухранскога Батонишвилија, Војводе од Лососа, Кнеза Кахетије, Картолије и Мухранија, Главе Краљевског Дома Грузије, Суверене Главе и Великога Господара Реда Орла Грузије и Бешавне Доламе Господа Нашега Исуса Христа, Реда Свете Краљице Тамар и Реда Круне Грузије. Tакође је и носилац Императорског Ордена Свете Ане – III Степена (ранг Витеза) и Императорске Медаље “Јубилеј Свенародног Подвига 1613-2013“, које је добио благовољењем Њеног Императорског Височанства Велике Кнегиње Марије Владимировне Романове од Русије, Поглавара Руског Императорског Дома и de iure Царице Сверуске, a за нарочите заслуге пред Православном Црквом и за развитак и очување духовних веза између Србије и Русије, при чему је нарочито вреднован његов вишегодишњи и вредан рад у сведочењу братских веза двају једноверних и једноплемених народа, на бројним химанитарним, културним, уметничким и другим манифестацијама широм Србије.

Носилац је и значајног руског козачког Одличја. Реч је о козачком одликовању Медаља “Једна Вера – Један Народ“ (званично регистрована у Државном регистру Министарства правде Руске Федерације), која му је додељена на иницијативу руководства Окружног Козачког Друштва „Балтички Засебни Козачки Округ – Козачки Савез Калининградске Области“ (ОКО «БОКО-БКС»), укљученог у званични Државни регистар козачких друштава Руске Федерације. Уверење о Одликовању је потписано, од стране Атамана БОКО-БКС, козачког пуковника Сергеја Николајевича Данилевскога.

Такође, добитник је и Почасне Повеље Краљевскога Књижевнога Клуба “Карађорђевић“ из Београда и Захвалнице Основне Школе “Браћа Аксић“ из Липљана.

Са супругом Миланом (рођ. Касалица) и кћерком Митром – Ланом (рођ. 2011), живи и дела, Господу служећи у бачком селу Мошорин.