Ђорђе Реџа

Рођен сам 30. Новембра 1989. године у Шибенику. Од 1991. године живим у Београду на Дорћолу. Основну школу и средњу поморску школу завршио сам у Београду.

Након средње школе, 2009. године одлазим на прекоокеанки брод. Године 2010, стичем  звање поморског официра у међународној пловидби и данас радим као поморски официр у трговачкој морнарици.

За средњи век сам почео да се занимам још као мали када су ме фасцинирали филмови из тог периода, где су могли да се виде витезови у свом пуном сјају. У време када сам завршавао средњу школу почео сам интензивније да се занимам конкретно за грбове.

Током 2007. и 2008. године више пута одлазим у Манастир Ђурђеви Ступови надомак Старог Раса. Боравећи у Манастиру сазнајем много више о томе ко је Манастир подигао, као и његову бурну прошлост. Вративши се у Београд долазим на идеју да сачиним један грб Немањића за Манастир. Тако и бива. Почео сам да се занимам за хералдику много више и озбиљније. До првих сазнања долазим преко Интернета и до радова г. Драгомира Ацовића којима сам био одушевљен.

Пред крај 2008. године сам направио свој први рад, а то је био штит са грба Немањића, који се данас налази у поменутом Манастиру. Пошто нисам имао пре тога никаквог сликарског искуства, помоћ тражим и добијам од своје професорке и дугогодишње пријатељице, академске сликарке Слободанке Бобе Тодоровић, која ме је прво упутила на иконопис, са кога сам се брзо пребацио на грбове и хералдику, где сам и остао. Убрзо након тога почињем да радим и остале грбове наших племићких породица из средњег века, у иконографској техници јајчане темпере на дасци.

Марта месеца 2013. ступам у контакт са г. Небојшом Дикићем у нади да ће ми, као искусан хералдичар, изаћи у сусрет и упутити ме у правом смеру. Господин Небојша Дикић ми излази у сусрет у сваком смислу и упућује ме у правом смеру и несебично ми пружа сву подршку.

Захваљујући његовој доброти упућује ме на Друштво Српских Грбоносаца „Милош Обилић“, чији члан постајем и где ми се врата хералдике отварају широко, захваљујући племенитим људима. Опет великом добротом г. Небојше Дикића, поверава ми на израду свој породични грб, кога сврставам у свој до сада најзначајнији рад.