Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић

Часни отац ђакон мср Хаџи Ненад М. Јовановић је рођен 13. (26.) априла 1974. године Господње у Београду, од оца †Миодрага Б. Јовановића из Београда и мајке Љиљане В. Јовановић (рођ. Ђукић) из Смедерева.

Потомак је вековима дуге свештеничке лозе Јовановића-Попова-Ђаковаца, која је, с колена на колено, дала 21 пароха селу Нишка Каменица. Најстарији познати предак му је свештеник Богдан и његов син, свештеник Јован Попов, који се помињу у отоманском попису Нишког кадилука из 1498. године Господње. У породичном генеалошком памћењу упамћени су, такође, и његови преци: свештеник Јеленко (курђуп); свештеник Иван (аскурђел); свештеник Јанко (курђел); свештеник Јован Јанковић (наврндеда) и протојереј Ђорђе Ј. Јовановић (чукундеда). Први који је прекинуо вековну породичну свештеничку традицију био је прадеда, Живко Ђ. Јовановић (Орден југословенске круне IV степена, Орден југословенске круне III степена, Орден Светог Саве III степена, Албанска споменица), који је био последњи председник Државног савета Краљевине Југославије и први председник Врховног суда Демократске Федеративне Југославије, док се упокојио на дужности потпредседника Епархијског управног одбора Епархије Нишке. Деда, дипл. инж. Борислав Ж. Јовановић (Орден рада I реда, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден 23. августа IV реда) је, такође, обављао високе државне и привредне дужности (помоћник министра лаке индустрије, генерални директор Електропривреде Србије, директор инвеститорске групе на изградњи Хидроелектране „Зворник“, Хидроелектране „Бајина Башта“, Хидроелектране „Ђердап 1“…), а именован је и Великим Добротвором Спомен-Храма Светог Саве у Београду, Граматом Његове Светости Г.Г. Германа, Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског.

Интересантно је и да је отац Ненад и по другој родословној линији, потомак још једне старе српске свештеничке лозе будући да је његов курђел био Високопречасни протојереј Живадин Милојковић, старешина цркве Преноса Моштију Светог Николаја Чудотворца Мирликијског у Алексинцу, који је био и један од тројице представника Алексиначког округа на познатој Светоандрејској скупштини (од 30. новембра 1858. до 31. јануара 1859. године Господње). Као такав, прота Живадин је, у Крагујевцу, на Малогоспојинској скупштини од 10. (22.) септембра до 24. септембра (6. октобра) 1859, од стране Његове Светлости кнеза Милоша Теодоровића-Обреновића I Великог, одликован чувеним Златним Крстом „За приврженост“. О значају и реномеу овог одликовања сведочи и чињеница да је оно додељено свега петесетосморици клирика, који су узели учешћа у овом историјском догађају, као и да је то, (уз Медаљу „За приврженост“, која је додељивана лаичким депутатима Светоандрејске скупштине), заправо, прво српско нововековно Одликовање.

Ђакон Ненад је ожењен др вет. мед. Јасмином С. Јовановић (рођ. Мијатовић), са којом има четворо деце: кћери Косару и Ксенију (2005) и синове Ђорђа (2007) и Константина (2012).

После завршене Основне школе „Ђорђе Крстић“ у Жаркову, завршио је правно-биротехничку Средњу стручну школу „Димитрије Давидовић“ у Земуну и дипломирао на Православном богословском институту при Православном богословском факултету Српске Православне Цркве, стекавши звање катихете. Након тога наставља школовање на Православном богословском факултету Университета у Београду, на којем дипломира, стекавши стручно звање теолога. Потом, по благослову Његове Светости Г.Г. Иринеја, Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског, наставља усавршавање на интердисциплинарним мастер академским студијама Религија у друштву, култури и европским интеграцијама при Университету у Београду, где стиче научно звање мастер религиолог. На послетку, своје академско интересовање за област политикологије религије крунише усавршавањем, као докторанд на докторским академским студијама политикологије на Факултету политичких наука Университета у Београду.

По благослову Његове Светости Г.Г. Павла, Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског, 2002. године Господње ступа на дужност вероучитеља, коју је обављао у више београдскох школа, у Сремчици, Бановом Брду, Миљаковцу и Жаркову. Тренутно је вероучитељ у Основној школи „Љуба Ненадовић“ у Жаркову.

Рукоположен је 27. маја (9. јуна) 2007. године Господње у капели Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова при Православном богословском факултету Университета у Београду, од стране Његовог Преосвештенства Г.Г. Иринеја, Епископа Аустралијско-новозеландског и Епископа-администратора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке.

Од рукоположења до 1. (14.) фебруара 2008. године Господње био je причислен храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, када је постављен на дужност хонорарног ђакона при храму Светог апостола и јеванђелисте Луке у Кошутњаку.

Аутор је књиге „Грбови, заставе и химне у историји Србије“ (Светигора, Београд-Цетиње, 2010), са благословом Његовог Високопреосвештенства Г.Г. др Амфилохија, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског, Зетско-брдског и Скендеријског, Егзарха Свештеног Трона Пећког, Мјестобљуститеља Трона Патријараха српских и Администратора упражњене Митрополије Београдско-карловачке. Године 2019. објавио је књигу „Државна хералдика у служби формирања нових идентитета: државни символи, као елемент религијске и националне самобитности“ (Поредак, Београд, 2019), а недуго затим, са благословом Његовог Преосвештенства епископа источноамеричког Г.Г. Иринеја, објављује и књигу „Српски мислиоци о хришћанским основама монархије“ (Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2020). Већ идуће године објављује нову монографију: „Религија, Бајден и Србија: религијски фактор у политици председника Бајдена и како би могао да утиче на српске интересе“ (Институт за политичко умрежавање, Београд, 2021). Заједно са г-дином Александром В. Бачком је и коаутор књиге „Обреновићи (Теодоровићи-Обреновићи) изумрла српска династија“ (Београд, ауторско издање, 2016), а са Његовим Благородијем проф. др Ђорђем витезом Стратимировићем од Кулпина: “Les Nobles Stratimirović – du Moyen Âge à nos jours” (Нови Сад, Центар за развој Шајкашке, 2023). Осим тога, аутор је бројних научних радова, предговора, поговора и рецензија књигама других аутора (из домена духовности, националне и монархистичке мисли, духовне поезије, културе, хералдике, вексилологије, политикологије и др.), великог броја чланака и радова у зборницима стручних радова, домаћој и страној штампи (стручној, периодичној, дневној…) и др. Осим на српском, поменути његови радови су публиковани и на руском, енглеском, француском и другим светским језицима.

Обављао је дужност првог директора Центра за истраживање православног монархизма (2002–2008) и поново у периоду од 2016. до 2021. године, када преузима дужност секретара Центра. Од оснивања Центра обавља и дужност председника Одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање православног монархизма. Такође, обавља дужности: хералда Кнежевске лозе Српског Краљевског Дома Карађорђевића; капелана за Србију Краљевских ордена Краљевског Дома Грузије; претставника Краљевине Бунјоро-Китара у Србији и претставника Краљевског Султаната Сулу у Србији, а представник, члан или сарадник је бројних реномираних хералдичких, монархистичких и других удружења и тела из: Србије, Русије, Грузије, Шпаније, Италије, Португала, Уганде, Чилеа, Филипина, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и др.

Носилац је бројних титула, звања, ордена, медаља и признања из: Србије, Кипра, Русије, Грузије, Шпаније, Аустрије, Филипина, Уганде, Етиопије, Израела, Турске, Боцване, Америке, Велике Британије, Аустралије и др. На овом месту посебно истичемо да је носилац следећих црквених признања: 1. Медаља Светог Николе од Халке, Свете Митрополије Принчевских Острва; 2. Комеморативна медаља Отварања Свете Саборне Цркве Светог Димитрија, Свете Митрополије Принчевских Острва (од стране Његовог Високопреосвештенства Г.Г. Јаковоса (Софрониадиса), Митрополита Принчевских Острва, Ипертимоса и Егзарха Пропонта); 3. Комеморативна медаља „Митрополит Лавр“ (од стране Његовог Високопреосвештенства Г.Г. Илариона (Капрала), Митрополита Источноамеричког и Њујоршког, Архиепископа Сиднејског, Аустралијског и Новозеландског и Првојерарха Руске Заграничне Цркве); 4. Златни Крст Свете Епархије Боцванске – I степена; 5. Златна медаља Свете Епархије Боцванске (од стране Његовог Преосвештенства Г.Г. Генадиоса (Станциоса), Епископа Габоронског и Боцванског) 6. Крст Вожда Ђорђа Стратимировића (од стране Његовог Преосвештенства Г.Г. Василија (Вадића), Епископа Сирмијског и Сремског), 7. Медаља Преподобномученице Марије Гатчинске – III степена (од стране Његовог Преосвештенства Г.Г. Митрофана (Осјака), Епископа Гатчинског и Лужског и Намесника Череменецког Јовано-Богословског манастира) и 8. Патријарашка Грамата (од стране Његове Светости Г.Г. Иринеја, Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског).

 

Од многобројних високих световних признања издвајамо само следећа династичка одликовања: 1. Витез Ордена Свете Ане – III Степена (Императорски Дом Русије); 2. Витез Велике звезде Ордена Круне Грузије; 3. Витез Сенатор Великог знамена Ордена Свете Краљице Тамаре; 4. Витез Велики официр Ордена Орла Грузије и бешавне доламе Господа нашег Исуса Христа (Краљевски Дом Грузије); 5. Витез Великог Крста Ордена Светог Антонија (Царски Дом Етиопије); 6. Витез командир Краљевског витешког и војног реда Крила Светог Михаила (Краљевски Дом Португалије); 7. Витез Велики кордон Краљевског и хашемитског Ордена Бисера (Султански Дом Сулуа); 8. Витез Реда Светог Маврикија и Лазара (Краљевски Дом Италије); 9. Витез Официр Великог Крста Краљевског Ордена Лава Руанде (Краљевски Дом Руанде); 10. Бронзана медаља за заслуге Свештеног константиновског реда Светог Георгија (Краљевски Дом Обе Сицилије)…

Ђакон Ненад течно говори енглески (Институт за стране језике у Београду, Виши II курс енглеског језика) и служи се руским језиком.