Светозар Пајић – Диак

Светозар Пајић, калиграф, открио је у себи попут древних писара – дијака, оно најређе, исконски Божији дар за лепе уметности. Трудољубиво и самопрегорно ижелео га је, упивши у своју душу, али и перо занесено лепотом, маштовитост писара у украшавању ћирилских слова и раскошних и разноврсних иницијала. У достојанству свога одабраног пута, отпочео је исписивање, по својој праведности чувеног Законика великог цара Душана Силног.

Ћирилска рукописна баштина књижевно узорита, високо отмена, пуна побожности и господства, остала би скривена под столетном прашином да није било подвижничког делања писара – преписивача. Овај узор не застарева ни данас, то видимо у вишестрано живом, уметнички подстицајном и изражајном перу Светозара Пајића. Два десетлећа, он обделава на повесно укорењеној традицији, као чувар баштине. На овом тешком, али лепом рукоделатном послу, Пајић је удахнуо свој особени, препознатљиви печат.

Писар – калиграф – илуминатор и књиговезац нашег доба, на свитку пожутеле, патиниране хартије, пергаменту, јарећој кожи… уверава нас да лепота Речи, не мора да остане запретена у словима. Он им дарује богате одежде, преодевајући их сигурном руком и негованим укусом у бујна иницијална слова, разбокорене вињете, минијатуре, заставице… спасавајући их од заборава.

Каткад је витко слово у бледој сепији и танким пером исписано, украшено златном бојом. Нека слова имају седефасто црни тон, украшена бобицама и филигранским украсним детаљима. Странице четворојеван|еља и других богослужбених књига украшене су заставицама – минијатурама са декоративним и раскошним биљним украсима, стилизованим гранама са листовима, лозицама и цветовима, или преплетима који обликују квадрате, осмице, елипсе; пред нама су и птице са крунама повијених или раширених крила, животињски и цветни мотиви – уметнички обликована слова или живе слике.

Вешто и стрпљиво перо Светозара Пајића, задивљено лепотом српских рукописних књига потврђује да је непресушан светосавски медоточни извор и непобедива снага светих предака да заувек сведоче од кога смо постали и стасали.

Радиност, затурена и заборављена врлина Србинова, у Богоугодном делању Светозара Пајића – дијака, донела је берићет савременицима и потомцима.

Весна Башић
историчар књижевности

 Рођен је 1955. године у Новом Саду. Школовао се за МАРКЕТИНГ И ПРОПАГАНДУ и на том послу професионално радио до 1990. године. Од најранијих дана своју креативност и склоност ка техници и уметности изражавао је у авио-моделарству, бродо-моделарству, фотографији, вајању, сликању, дизајну, калиграфији…

Од 1992. године до данас настала су два значајна циклуса у којима се Пајић исказао као изузетна и комплексна личност.

Први циклус је посветио сликању амбијенталних мотива родног града, у комбинованој АКВА-ТУШ техници. Неколико година касније, у истом маниру посвећује се сликању свих већих градова Војводине, а затим, као логичан след, настаје серијал идиличних предела Војвођанских села. Мотиви Новог Сада су доживели велику експанзију штампањем на шест зидних календара, затим разгледницама, поштанским ковертама. Највеће признање уметниковом раду на промовисању амбијенталне културе свога града, настало је у сарадњи са Скупштином Новог Сада, ЛУКСУЗНА УМЕТНИЧКА МАПА са 22 ауторска мотива. Ово оригинално уметничко дело постало је врхунски репрезент дар иностраним и домаћим делегацијама.

Први циклус радова доживео је више самосталних и неколико изложби међународног карактера. Пајић је за свој рад на промовисању амбијенталне културе градова Војводине награђиван.

Други циклус започиње 1998. године изучавањем рукописне баштине СРПСКОГ народа и раду на представљању и откривању средњевековних рукописа. Задивњен лепотом наше рукописне баштине о којој се мало зна, креће у тежак преписивачки подухват на начин старих скриптора. Гушчијим пером, на патинираној хартији, калиграфски, преписује ЗАКОНИК цара Стефана Душана, а затим следи и писање транскрибованог Законика на савремени српски језик, у истом маниру и стилу.

Са надахнућем наставља са рукописањем најлепших страница ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉА, најпре на патинираној хартији, затим на јарећој кожи и најзад на пергаменту.

„Сада имамо поново рукописана Средњовековна духовна дела која су извучена из вековног заборава и доступна погледима и дивљењу савременом човеку“. По речима Пајића, то је и био циљ свих његових напора да прикаже свом народу сопствену културу писмености и ненадмашну лепоту Средњевековних минијатура.

На питање: „Да ли настављате даље?“ аутор је одговорио: „Да, ово је тек почетак.“

Проф. Богдан Станојев