Дана 2. (15.) јануара 2023, секретар Центра за истраживање православног монархизма, Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, имао је част да, у саставу делегације Фондације Вожд „Ђорђе Стратимировић“, ходочасти Светињама мученичке Епархије осечкопољске и барањске, где су срдачно примљени, домаћински дочекани и благословени од стране самог Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Г.Г. Херувима, свештенства његове израњављене Архидијецезе и најприврженијих верника наше Свете Цркве са ових заветних српских простора из састава некадашњег Војводства Србије и Тамишког Баната.
Владика је ходочаснике и своје драге госте дочекао као прави српски домаћин и са великом и нескривеном очинском љубављу у конаку манастира Успенија Пресвете Богородице у Даљској планини, у народу, од старина, познатог и као Манастир Водица.
Иначе, као и сва ова епархија Српске Православне Цркве, ова историјска православна светиња је, такође образац мучеништва и страдалништва, које је вазда делила, подносила и преживљавала заједно са својим верним народом, а по узору на Распетога и Васкрслога Господа нашега. Наиме, првобитна манастирска богомоља подигнута је 1758. године, по благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита карловачког Г.Г. Павла (Ненадовића).
Међутим, ова столетна богомоља је порушена од стране варварских, богомрских и србождерних хрватских усташа током Другог светског рата, а нова, знатно скромнија, је подигнута у раздобљу од 1946. до 1948. године.
Мањи конак, којег у манастиру називају чардаком, подигао је Његова Светост патријарх Г.Г. Јосиф (Барон Рајачић од Бриња) средином XIX века. Речени чардак је Патријарх сазидао над извором чудотворне воде, која се у народу сматра лековитом, чему манастир и дугује своје поменуто народно име. Водица је и данас место ходочашћа, као што је било у најдубљој старини, о чему сведоче и врло лепи и вредни остаци римске камене пластике, узидане у сам извор, над којим је поменути стари конак, тј. чардак.
У манастирском комплексу су и стари и знатно нарушени и зарасли мали коначић у ком је некада боравило манастирско сестринство, као и звоник из времена поменутог манастирског католикона из XVIII века. Иако врло оштећени рукама поменутих варвара, као и њихових синова и унука (коју деценију касније), али и српском небригом за време богомрске брозократске какистократије, ови жалосни остаци и подсетници из старина још некако одолевају и варварској зловољи и нашој небризи. Међутим, радује нас чињеница да имамо основе да будемо уверени да ће млади, агилни и богољубиви владика Херувим, заједно са својим вољеним верним народом, у складу са својим невеликим материјалним могућностима, један по један манастирски објекат оправљати, реновирати и приводити својој намени у славу Божију, а све угледајући се на трудове и делатност блаженопочившег његовог предходника на Архијерејском Трону ове богоспасајеме Епархије, Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Г.Г. Лукијана. Наиме, иако је столовао овом Епархијом у најтеже ратно и поратно време (1991–2017), владика Лукијан је у овом манастиру подигао достојан конак, који служи и као Епископски Двор и у којем је владика Херувим и дочекао своје драге госте.
Примивши делегацију поменуте Фондације, како доликује сваком српском домаћинском дому, владика је са њима, уз уобичајено послужење, водио подужи разговор из којега ће се, ако Бог да, изродити нове богољубиве и отачаствољубиве иницијативе и пројекти, на ползу нашег верног народа и његове Свете Цркве, без обзира на то како је ко и када повлачио државне границе, које не могу нарушити јединство нашег народа, које је дубље и суштинскије од било каквих политичких, граничних и других подела. Црква, која није од овога света, али јој је дато да делује у свету, радећи на спасењу повереног јој народа Божијег, границе није и неће повлачити, нити ће их оспоравати или потврђивати, јер она свој народ нераскидиво повезује много снажнијим и нераскидивим свезама љубави, које корен свој имају у заједници Крви и Тела Христовог, у шта су се ходочасници, овом приликом, имали уверити сретајући се са Преосвећеним Владиком, као и његовим свештенством и народом.
Ђакон Ненад је током овога пријема, у име нашег Центра, Владики даривао своје књиге: „Грбови, заставе и химне у историји Србије“, „Државна хералдика у служби формирања нових идентитета“, „Српски мислиоци о хришћанским основама монархије“ и „Религија, Бајден и Србија“, на чему је Преосвећени искрено заблагодарио, показујући живо интересовање за тематику, којом се поменуте књиге и сам наш Центар баве.
Након овога пријема и разговора угодног у салону конака, прешло се у манастирску трпезарију, где се приступило свечаности инвеституре Крстом Вожда Ђорђа Стратимировића, којим је одликован владика Херувим, као неустрашиви, неуморни и недремљиви духовни стражар на овој караули светосавске Цркве и духовности и као онај, који је, још у време свог служења и младићског монаховања у, жестоко пострадалој, Епархији Далматинској (и то у најтежа и најопаснија времена у савременој српској историји на тим просторима), несумњиво посведочио да је спреман да остави све, узме Крст Христов на себе и крене за Њим без освртања, због чега му ни нови Крст Вожда Ђорђа Стратимировића неће пасти као нови терет, већ као ново ободрење да издржи сопствено и народно распеће, под којим је провео и проводи читаво своје досадашње монашко и владичанско служење Богу и роду.
Свечаност инвеституре обавили су Његово Благородије проф. Иван Витез Стратимировић од Кулпина, Његово Благородије доц. др Ђорђе Витез Стратимировић од Кулпина у чему су им помогли г-дин Данијел Кулачин, председник Центра за развој Шајкашке и ђакон Ненад, у присуству г-дина Горана Миленковића, помоћника министра за бригу о селу у Влади Србије; г-дина Александра О. Ђурђева, народног посланика и г-дина Далибора Шекуларца, члана Одбора за повратак посмртних остатака Вожда Ђорђа Стратимировића у Отаџбину, свештенства ове Епархије и одабраних мирјана – вредних сарадника Његовог Преосвештенства. Након уручења Указа о одликовању и самих инсигнија, уследиле су уобичајене поздравне и благодарне речи проф. Стратимировића, као и самога владике.
После владичанске трпезе љубави и братског радовања овоме сусрету и свечаном поводу, владика је своје госте, са својим сардницима, повео у обилазак знамените куће још знаменитијег српског генија и научника Милутина Миланковића, где су имали изузетну прилику да се упознају са многим занимљивим и мање познатим детаљима из живота и делатности овог научног генија из српског пантеона великана, који су задужили читав свет. Након обиласка сталне поставке, а по благослову и жељи Његовог Преосвештенства, наш секретар је добио задужење да се, у име читаве делегације, упише у спомен књигу ове значајне институције и дике српске с’ друге стране границе, а на самој обали Дунава, који на том месту српски народ раздваја, али га, на истом том месту, Миланковић и његова Света Црква нераскидиво спајају.
На концу ове посете и ходочашћа, владика је своје драге госте повео у обилазак најзначајнијег историјског здања и српске тапије Даља – Патријаршијског двора и летње резиденције српских патријараха. Уз опроштајне речи и послужење, Владика је упознао своје госте са историјатом овог здања, за чији настанак, изглед и развој је велику заслугу имао, управо, Његово Високопреосвештенство Митрополит карловачки Стефан (Стратимировић), чији, врло лепи, портрет (поред портрета многих других српских црквених великодостојника кроз повест), из млађих дана, краси зидове овог патријарашког двора-летњиковца, који се налази у непосредној близини саборног храма Епархије осечкопољске и барањске, посвећеног Светом великомученику Димитрију.
Иначе, већина српских православних храмова на овом простору изграђена је током XVII века, тј. након Велике сеобе Срба 1690. године под Његовом Светошћу патријархом српским Арсенијем III (Чарнојевићем). Такође, већина тих храмова изграђена је на темељима старих цркава, углавном дрвених, што је један од многобројних доказа да су Срби овде били присутни и пре доласка Турака и саме поменуте сеобе.
Већи прилив српског становништва, пре Велике сеобе, на ове просторе десио се након Мохачке битке 1526. године, односно тзв. Кацијанерове војне, у чијој се војсци налазио и последњи српски деспот Павле Бакић (који је погинуо недалеко од Ђакова). Након тога, Турци су се усталили у овим крајевима и овде населили Србе из области око горње Дрине, Неретве, са Лима, Пиве и Таре. Српско становништво насељено је углавном у местима око Вуковара и Осијека, док су Турци становали по градовима и варошима (у Осијеку их је било око 10.000, док је у Даљу било 200 турских домова).
Након протеривања Турака у опису овог места из 1697. године, наводи се да је Даљ варош, а у самом опису спомиње се да је „за турскога времена ова варош била на гласу и највише Турака тамо је становало. Било је 200 турских кућа, 6 крстјанских (католичких), 25 христијанских (православних, српских), у којима су становали, а сада (по ослобођењу) има 7 крстијанских кућа, а 113 христијанских кућа, осим цркве и поповске куће и школе“.
У то време Даљ је био државно добро, посед аустријског цара, све до 15. јула 1706. године када је цар Јосиф I доделио даљски спахилук српском патријарху Арсенију III (у саставу спахилука били су Даљ, Бијело Брдо и Борово, као и ненасељена места Кечин и Ловас). Вредност тог спахилука износила је 38 хиљада форинти, а обухватао је 25 хиљада јутара земље.
Неколико година касније, 1715. године, у Даљу је изграђена нова црква посвећена Светом великомученику Димитрију која је освећена годину дана касније од стране карловачког митрополита Викентија (Поповића Хаџиловића). То је била мања црква-брвнара, али и пре ње у Даљу је постојала црква на чијим су темељима Турци направили џамију. Од тог се времена број православних домова знатно увећао, а 1732. године поред цркве пописано је и 235 православних домова, као и четири свештеника.
Нова црква од тврдог материјала помиње се 1756. године. Те године по попису наводи се нешто мањи број православних домова, само 150, али је зато у Даљу било 6 свештеника и један ђакон. Први свештеник у Даљу помиње се нешто раније, 1750. године, а био је то Давид Декић.
У време градње нове цркве Светог Димитрија 1791. године, у Даљу је било 323 православна дома са 1.978 становника. Градња нове цркве завршена је крајем XVIII века, тј. 1799. године, али због недостатка финансија уређење њене унутрашњости одложено је за касније. Овај храм, по величини (ширина храма је 16, дужина 36, а висина торња је око 50 метара) улази у ред најмонументалнијих споменика познобарокног градитељства код Срба. Изграђен је у барокно-класицистичком стилу и као такав представља изузетно вредан културно-историјски споменик српске црквене архитектуре тога времена.
У својој историји неколико пута је обнављан, најпре 1837. године, затим 1866. и 1901, као и 1931. године. Највећа разарања претрпио је током Другог светског рата када је најпре затворен 12. јула 1941. године од стране усташких власти, а потом су отуђена четири звона, иконостас је срушен и делимично уништен (већина икона је сачувана). Тада је са цркве отуђен и цреп, звоник миниран, а делови зидова срушени. Овим неделом руководио је католички свештеник Јосип Асталош, на чију је иницијативу, вероватно, уништен и Летопис даљске парохије, а ризница опљачкана. Храм је такође настрадао и у Првом светском рату када су реквирирана звона.
У дворишту ове цркве су сахрањени Митрополит карловачки Викентије (Јовановић) (1773–1780), Епископ горњокарловачки Лукијан (Николајевић) (1865–1872), Теодор и Георгије Миланковић – чланови породице чувеног српског научника Милутина Миланковића и други. У крипти Саборног храма сахрањен је 29. маја 2017. и Епископ осечкопољски и барањски Лукијан (Владулов) (1933–2017). Такође, у Даљу се налази и стара зграда Српске вероисповедне школе, коју је, 1894. године, подигао Патријарх српски Георгије (Бранковић), а која још увек није враћена даљској парохији.
Елем, непосредно уз Саборни храм Светог Димитрија у Даљу, смештен је и поменути Патријаршијски двор, једна од летњих резиденција српског патријарха. Првобитно здање двора изграђено је у периоду од 1713. до 1725. године. Тај двор није био велик, а изграђен је од дрвета у време Митрополита карловачког Викентија (Поповића – Хаџиловића) и Патријарха српског Арсенија IV (Јовановића Шакабенте). Нешто касније, 1754. године, у време Митрополита Павла (Ненадовића), саграђена је и нова зграда двора, док је најновије здање, које постоји и данас, саграђено 1828. године, за време столовања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Стефана (Стратимировића) Карловачком Митрополијом. Након успостављања Епархије осечкопољске и барањске, двор постаје седиште Епископије. Он је данас у потпуности обновљен и уређен залагањем блаженопочившег Владике осечкопољског и барањског Г.Г. Лукијана.
Иначе, за време Другог светског рата овде је био смештен ратни штаб немачке војске, као и усташки стожер. Након рата у доба комунистичке страховладе и прогона Цркве, у двору, је једно време радила основна школа, а онда је враћен Српској Православној Цркви.
У склопу двора налази се и дворска Капела, која је изграђена у другој половини XIX века, а посвећена је Светом архиђакону Стефану, Крсној Слави Благородног Витешког Дома Стратимировића.
Ова посета и одликовање Његовог Преосвештенства изазвали су завидну пажњу српске црквене јавности, будући да су о томе известили званични сајт Епархије осечкопољске и барањске (видити овде), Телевизија „Храм“ (видети овде), Радио „Слово Љубве“ (видети овде), Информативно-катихетски портал литургијског богословља и живота „Ризница“ (видети овде) и др.
У извештају је коришћен и материјал објављен на проталу srbi.HR.