Тога јутра пред иконом Светог Цара над царствима
и пред Црквом налик мојој, ја се нађох међ својима.
Непомичан тако стојим, држећ путир међ прстима
и благослов од њих молим, у крвавим одеждама.
Сав у блату и сузама препознајем своје кости,
како љубе сваког трена земљу царства и милости.
Гледам главу окупану светим уљем Владимира
и поново ја се родих у наручју Спаситеља.
Крвном сузом налива ми, врх усана Мајка Света
и води ме кроз капију к’о војника оком слепа.
А мачеви арханђелски са оштрицом праведника,
држе пламен који греје сваку душу заветника.
А у башти пуној шљива, са динарском цртом лица,
уз погаче и кољива, Цркву чува девојчица.
Славјанка је од Србије, име свето које носи,
на јелеку вез од мајке, а житница траг у коси.
Предаје ми благослове, свештеника којих нема,
и кроз руке огрубеле венац цветни који спрема.
Место капе да украсим, своје чело изборано,
и да муком не обришем име српско записано.
Руком малом поведе ме до олтара Цркве Свете
и угледах лице Христа које краси ово дете.
Тад се тргох пред иконом Светог Цара над царствима,
и пред ћерком налик мојоj ја остадох међ својима.
Јереј Бошко Р. Маринков