Новине Српске Патријаршије Православље (бр. 1333, 1. октобар 2022, стр. 32-33) објавиле су подужи текст под насловом „Прослава славе Епархије темишварске у Араду“, који потписују Његово Високопреподобије игуман Јустин (Стојановић) и Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић.
Заправо, реч је о скраћеној и прилагођеној верзији извештаја са овог свечаног догађаја, који је раније већ објављен и на нашем сајту и који, поред наведеног, говори о евхаристијском слављу и обележавању 320. годишњице од изградње српског православног храма у Араду, тј. чувене Текелијине цркве, која је данас најстарија сачувана грађевина у овом румунском граду и прва православна богомоља у овој области уопште.
Међутим, оно што се понекад пренебрегава, јесте чињеница да Благородни Поповићи-Текелије и остали Срби тамо нису стигли на неку неприпремљену ледину, тј. тек са Великим сеобама 1690. и 1739, већ су стигли на, донекле, припремљен терен и „као своји својима“. Наиме, познато је да је још Свети деспот Стефан Лазаревић – Високи, у првој половини XV века, у ове области насељавао српске ратнике са њиховим породицама, као своје граничарске постаје. Тај тренд се наставио и доцније током XV века, нарочито на тамошњим поседима знамените српске великашке породице Јакшића, који су са својим српским витезовима до те мере задивили ондашњу Европу у одбрани од Османлија, да их је угарски краљ Матија Корвин називао „стубовима Хришћанства“.
Дакле, настанку ове цркве, коју су подигли потомци ових, као и потомци Срба пристиглих у ове пределе током XVII и XVIII века, темеље су ударили још Свети деспот Стефан, као и Јакшићи, који су до те мере значајни за нашу, али и европску, повесну баштину, да је Ана Глинска (рођ. Јакшић) била баба и главни васпитач првог руског цара Ивана IV Васиљевича Рјуриковича – Грозног. Управо је Ана Глинска била кћи војводе Стефана Јакшића, који је заједно са својим братом Дмитром, у поменуте крајеве досељавао и тиме од подивљалих азијатских хорди спасавао десетине хиљада Срба из предела који су потпадали под османлијску окупацију. Иначе, сматра се да је мати Ане Глинске била изданак славне источноромејске царске династије Комнина, што сведочи о рангу и реномеу ове српске великашке куће на измаку средњег века. Иначе, и трећа кћи војводе Стефана Јакшића, деспотица Јелена Бранковић, битна је историјска личност, будући да је она била супруга Светог деспота Јована Бранковића, последњег српског деспота из светородне династије Бранковића.
Управо због свега тога, као и мноштва онога што ни овде, ни у чланку о којем говоримо, нисмо стигли да кажемо, Срби никад и нипшошто не смеју заборавити свој народ, своју културну баштину на тлу данашње Румуније и духовно бесцен-благо који су они стварали столећима, а данас их са, много љубави, чувају и обделавају њихови малобројни преостали потомци. Но, нажалост, без довољно помоћи своје матице…
