СТАРИ КРАЉ ПЕТАР

ПOВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ УПОКОЈЕЊА
(16. VIII 1921 – 16. VIII 2022)

Јован Дучић

Стари Краљ Петар је последњи наш владар који је изгледао из низа владара династије Немањића, по оном што је у њему било најбитније: по побожности и по херојству. Приличило му је да пред својом војском буде обучен и он и његов коњ, у челични оклоп, са штитом и тешким мачем, а на грудима са знаменом крстоносца. Чим је дошао на престо, прво му је дело било слободни Устав, и одмах за тим мраморна задужбина св. Ђорђа на Опленцу. То је опомињало на Немањиће, наше прве законодавце и прве градитеље светих задужбина. Србија није била никад толико слободна, нити је национални дух био развијенији, нити је икад било мање безбожности у нашим идејама и у нашем животу. У Београду се онда говорило слободније него у парламенту Белгије, најслободнијем парламенту у Европи, и чији смо Устав у многом били копирали. Ни један наш владар није целог свог живота, и за сваку своју намеру, био више окренут законима Цркве.

Међутим, његови непријатељи, којих још није било у Србији, поникоше, већ сутрадан након његовог доласка на престо, свугде у земљама српских непријатеља. Аустријски Немци су се плашили популарности новог краља, који је био ученик француске војне академије у Сен-Сиру, и познати француски официр у бици на Седану, и пуно лично вољен у Француској, што је, све укупно, значило за Немце да се на Балкану сада отвара француска и руска политичка ера. Ово је учинило да се ни за часак не прикри њихово непријатељство према Србији. Полазећи из Женеве, где је био у збегу, за отаџбину где га је чекала круна, најтежа коју је икада један владар понео, нови краљ је рекао европској јавности:

„Ја сам краљ републиканац, и ја ћу у својој земљи краљевати републикански.“ Краљ Петар се одиста није шалио. Био је већ раније превео на српски дело Џон Стуарта Мила „О Слободи“, и био васпитан у две републике. А познат је био у Швајцарској као највећи Европљанин од свију његових земљака, као што ће убрзо постати и најслободоумнијим од свих европских владалаца.

Аустрија и Мађарска, по духу и институцијама још увек две феудалне државе, које су дотле биле господари и у српској престоници, нарочито после тајног уговора од 1881, сматрале су да ће једна млада демократска држава на њиховој граници, представљати опасност и за дух самих њихових грађана, држаних у назатку. Онамо је било и неколико милиона Срба, за чије је ослобођење лично ратовао овај исти Карађорђевић, четујући, једва четврт века раније, по српској Босни.

Бугарски краљ Фердинанд, унук француског краља Луја Филипа по мајци, али Немац по крви и себичности, о коме се дотле говорило као о будућем цару Византије и господару Балкана, у што је он сам веровао више него ли ма ко други, гледао је такођер на долазак нове династије у Србији са суревњивошћу. Мислило се да би нови владар могао једног дана повести политику реванша за пораз војске краља Милана на Сливници. У Софији се веровало да би ова политика била и најлакши начин да се повратак на престо ове српске династије, ослободилачке већ по њеној традицији, учини брзо популарним у целом српском народу. Србија је била онда бројно мања него Бугарска, али је с ону страну њених граница живело више Срба, и богатијих и просвећенијих, него и у самој слободној Краљевини, што се ни у Софији није никад губило из вида. Ови загранични Срби су већ одувек сматрали Београд истоком са којег се рађају сва њихова сунца.

Јер победа на Сливници, иако војнички ситна, била је победа над једном војском која није него малим делом била мобилизована, и победа у једној бици где је пало више капа него глава; али је била за Бугаре већма славна него што је за Србе била стварно поразна. Сматрана је нарочито важном што је била прва победа Бугара над Србима у целој историји њихових вековних сукоба, али нарочито далекосежном за бугарску пропаганду на Вардару. Стога су носиоци бугарске званичне политике сматрали да би сјај нове династије, под једним краљем који је био по природи ратник, могао бацити у сенку ове јевтине војничке ловоре.

За несрећу, већ и прве године владања Краља Петра, носиле су у себи неминовне тешкоће.

Дворска револуција против последњег Обреновића, претходила је непосредно повратку династије Карађорђевића. Ово је било фатално. Нова династија није дуговала једино овој револуцији свој повратак на српски престо, јер је тај повратак био одавна очекиван, нарочито после свих незаконитости и скандала краља Милана и његовог сина, и то очекиван широм свих српских земаља. Била је и једина династија законита наследница, и нарочито пуно заслужна. Али је револуција са њеним фаталним исходом, пружила непријатељима све оружје да се Србија што више оцрни. Српски народ је, стварно, и сам био дубоко потресен том револуцијом, за чију припрему није знао, а за коју је морао пред Европом носити пуну одговорност. И то као за једну страницу своје историје коју ће тешко бити икад више избрисати. Непријатељи су умешали у ову одговорност за кобну ноћ Двадесетдеветог Маја чак и учешће новог краља, ма колико што у ово ни сами нису веровали.

* * *

Међутим, Краљ Петар је ипак био владар најсрећније звезде.

Један за другим сунчани таласи су дошли и брзо уздигли барку Краља Петра до највиших висина. Пре свега четничка борба у Маћедонији, коју Краљ, истина, није иницирао, али са којом се свесрдно солидарисао, дала је нове жртве за слободу, и неколико сјајних имена младих четничких војвода. Покрет је изазвао у неослобођеним етничким крајевима, нарочито у Босни, и успомену на Петра Мркоњића, унука првог великог српског четника и ослободиоца. Затим, једне ноћи је Скупштина вотирала неочекивано кредит од 200 милиона златних динара за наоружање српске војске, која је, за непуних шест месеца, после тога, стављена на снагу какву су имале најспремније војске у Европи. И најзад, балкански ратови, у којима је стари Краљ Петар однео извесне личне успехе какве до тога времена није однео ни један српски краљ, осим цара Душана.

У првом рату, против Турске, Краљ је имао изглед владара који пред својом војском носи заједно мач и крст. Краљ Крстоносац! Овај рат је био у целом свету врло популаран. То је изгледао последњи чисто хришћански поход. Краљ српски борио се једног момента и сам у рову са својим војницима, када је Србија била у најтежим тренуцима рата с Аустријом и Мађарском. Са својом војском је, у часу најезде Макензенових и Фердинандових трупа, поднео и албанску Голготу, блажен бар што немачко-бугарске војске нису успеле да заробе нигде у целини ни један наш батаљон, нити иједну пуковску заставу.

Победа над Бугарима је на Брегалници извојевала, као некад на Велбужду у ХIV-ом веку, хегемонију Срба на Балкану. А најзад је и победа на Колубари, против Аустријанаца и Мађара, донела ловоре које у ондашњем европском рату није дотле нико био још побрао. Три непријатеља Србије морали су доцније потписати с њом мир на бази vae victis.

Највећи европски песници објавили су свету, који је још био притешњен Немцима, ове српске победе. После српског рата са Турском, Данунцио је написао своју чувену песму „Србији“; а после повлачења у Албанију, Едмон Ростан је написао своју славну песму „Четири вола Краља Петра“; и најзад, Морис Метерленк, после српског пробијања Солунског фронта написао је познате речи: да треба направити пирамиду до неба, а на врх ње метнути једног војника Краља Петра.

* * *

Ја сам лично дошао у додир са великим Краљем у време најтрагичнијих дана, после повлачења српске војске у Албанију. Виђао сам га некад као претендента године 1898 или 1899 на Женевском језеру, са његовом двојицом малих синова. Као студент у Женеви, био сам и једном позван у кућу овог унука Вождовог на ручак. На ручку га је, због неочекиваног пута домаћиновог у Италију код своје свастике, Краљице Јелене, заменио тог дана његов рођак, др Јаша Ненадовић, потомак славних ваљевских Ненадовића, који је живео код њега у то време.

Памтио сам увек да сам у том салону, у свежем и зеленом Шампелу, видео на зиду неколико предмета који су припадали Карађорђу: нешто оружја, и једну шарену џепну марамицу на којој се видео чвор који је био завезао Вожд својом руком, и послао куму Вујици Вуличевићу, кнезу смедеревске нахије, у Србију као знак да се из избеглиштва након кобне 1813. године, враћа из Русије и Румуније у отаџбину, 1817. г., да подигне нови устанак, после чега је убрзо и погинуо.

А други пут дођох у ближи додир са унуком Карађорђа кад је из Албаније, по чијем је снегу пешице одступао са својом војском, прешао у Грчку, као избеглица, и то избеглица скоро на исти начин као 1813. године његов велики прадед.

У Драчу се стари Краљ Петар, изнемогао, био укрцао у један француски ратни брод, и дошао по великој бури, коју он није здрављем подносио, до пред луку Валону, коју су онда били заузели Италијани. Поморска команда из Валоне обавестила је команданта француског брода како не може на себе узети одговорност да прими у луку српског краља. Политика Италије је у то време била, као што је познато, да онемогући снабдевање српских трупа, и да олакша непријатељу њихово уништење, заједно са Краљем и Престолонаследником. Тиме би била окончана италијанска слутња о будућој југословенској држави.

У Бриндизи су Италијани држали огромне гомиле оружја сваке врсте које је било дошло из Француске, и пуно одела и хране које је било дошло из Енглеске, с тим да италијанска морнарица све то дотури српској војсци кад се буде повукла ка мору у Албанију. Али Италија је све ово задржала док српска војска не буде или заробљена, или већим делом погинула од глади и зиме, што се, на жалост, и случило.

Краљ Петар је пред Валоном слао у пристаниште свој глас:

– Али ја сам Краљ!… Међутим ова краљева порука била је узалуд.

– Али ја сам Краљ савезник Италије!… чуо се опет краљев глас италијанском адмиралу, макар што ни овај пут није имао успеха.

– Али ја сам рођак италијанског краља који је мој пашеног!… поручио је стари Краљ свој последњи протест, и опет без икаквог резултата.

По највећој бури је седи српски владар допловио затим у грчку луку Халкис, на Јегејском Мору, где је топло прихваћен од грчких грађана. Један од најугледнијих међу њима, уступио је одмах владару пријатељске Србије своју једноставну али укусну вилу са вртом на самој обали, где се краљ настанио са својим верним ађутантом пуковником Тодоровићем и једним поднаредником, јединим можда што му је било остало од његове војске. У ову вилу сам и ја ишао више пута из Атине да по инструкцијама свог посланика Балугџића, чувеног нашег српског дипломате, лично реферишем старом Краљу о ситуацији на бојним пољима, о акцији европских канцеларија, и о стању српске војске у Албанији.

Ко је то дошао? – чуо сам више пута исти крепки иако нешто осенчен глас старог Краља, кад би чуо у предсобљу нечије кораке. – Је ли то Дучић?…

Ако је Краљ седео у наслоњачи, дигао би се до близу врата да ме сам прими, и да ми дадне руку. Увек раздраган, прав као мач, са десном реуматичном ногом, која више није била поуздана, и са широким црним његовим очима, које су имале најлепши поглед који сам икада видео. Иако је стари Краљ био тек недавно избегао толике замке непријатеља, ипак тај топли поглед није губио од своје ведрине и доброте.

Моје је извештаје увек саслушао без узбуђења кад су били повољни, а без узнемирености, кад су били лоши. Немачкој војсци је одавао признање за њене војничке одлике, додајући: „Нису то ипак стари тевтонски ритери…“ Немачку команду је сматрао међу највећим командама на свету, али и овде додајући: „То је коцкар који ће, као обично сви велики коцкари, изгубити партију на својој последњој карти…“ За Енглезе је рекао да их је сваки рат нашао неспремним, али увек морално прибраним, као и овај пут. За време Француске Револуције, кажу, после које је дошао Наполеон да загрози целом свету, енглески министар Пит је, рече Краљ, објавио својој влади да је Енглеска на ивици пропасти, али је за неколико година спремања, успела Енглеска да потопи целу француску флоту, затим шпанску, затим холандску, и најзад, и флоту данску у њеним сопственим лукама… За Француску је Краљ рекао да ко није видео један јуриш француске војске, тај не може разумети шта значи највеће херојство које су људи икад запамтили, и какво ни стари песник Хомер није, пишући своју Илијаду, могао замислити…

Један други пут смо говорили о нашој Србији. Стари Краљ је говорио да је била срећа његовог времена што је наша земља у оно доба имала за генерала једног Путника, а за шефа владе једног Пашића. И памтим ове његове речи тим поводом:

– Генерал Путник је од некадашње војске која је дотле имала воловску комору, први направио по земљи војне магазине, који данас прехрањују војску како где који њен батаљон наиђе. Генерал Путник је иницијатор целе наше нове опреме, која је боља него бугарска, пошто смо ми недавно за време рата са Турском помогли Бугарску, не само војском на Једренима, него и оружјем и муницијом; и обукли смо две дивизије њених голаћа; и дали јој вагонима, наше бисквите да би имала хлеба… За опсаду Једрена, Бугарска није имала ни тешку артилерију, што се показало у последњем моменту, (макар што је толико о својој спреми обмањивала Европу), док јој није Србија послала своје тешке топове са Нишке тврђаве… Краљ ме подсетио како је уочи тог рата у Скупштини посланик Агатоновић довикнуо генералу Путнику да је пилићар, на што му је мудри др Милован Миловановић одговорио: „Ми бисмо одиста и поверовали у такву тврдњу овог посланика, да у Скупштини седе сами Агатоновићи…“

За Пашића је рекао стари Краљ:

– Пашић је био онај који је за ове ратове дао народу неопходно поверење у власт, какво му ниједан други политичар није могао инспирисати. Пашић има и личну храброст да узме одговорност сваки пут кад је било до тог стало. Он је показивао и далековидност мудраца, и опрезност великог патриоте. Истина, рече Краљ осмехнувши се, иако је Пашић био швајцарски студент, као и ја француски, ми смо се у извесним демократским принципима разилазили: на пример, ја сам републиканац, а он је монархиста!…“

Краљ је радо поменуо и по неку причицу о Пашићу, који је већ за живота живео у легендама.

Чини ми се да сам у овом Халкису и ја испричао једном приликом Краљу да га разонодим, како ми је казивао Балугџић да му је Пашић неким случајем рекао да намерава подмитити Краља Петра, који, одвећ штедиша, није пристајао на закључење неког државног зајма. Балугџић је тада пренеражено узвикнуо: „Шта говорите, по Богу! Подмитити Краља Петра! Ако то покушате, доћи ће до скандала између Краља и Вас!…“ На ово му је Пашић рекао како Балугџић не зна на који би то начин он урадио. У овој изреци је био сав Пашић. Сав „у начинима“! У начинима какав је увек био, и до којих начина да су и други Срби више држали, били би можда први међу народима. Јер подмитити Краља Петра, то је овде значило: обећати му да ће из тог зајма саградити највећу православну цркву на Балкану, или излити најбоље топове за српску војску, или дићи највећу болницу, или, најзад, установити нови универзитет…

Пашић је са сваким човеком говорио његовим гласом. Он није био ни рођени дипломата, колико је био рођени психолог. Краљ се на ово срдачно насмејао,

Краљ је пуно волео Живојина Балугџића.

– То је ванредно даровит човек. То је и једини социјалист за кога нема опасности да ће под старост постати мрачњак, – рече Краљ.

Краљ Петар је неколико првих година пуно радио са Пашићем, баш посредством истог Балугџића, свог личног секретара и интимног саветника. Радикална странка је у то време била у пуној снази дошавши из опозиције на одговорну власт после једног државног удара, 1903. г. Била је срећа имати у таквом времену једну партију тако силну. Имала је девет десетина народа, истина помоћу средстава на Пашићевим изборима која нису увек била парламентарна, као ни у Италији Ђолитијева, на којима је деценијама добијао увек већину. Са Пашићем и Протићем и Путником и Пачуом, Краљ Петар је остварио оно срећно начело за све добре суверене: „Владати а не управљати“. Једини начин да један краљ буде одиста популаран, то је владати са људима у народу најпопуларнијим.

Деценијама је у Србији сва борба политичка била у сукобима Круне и народа. Међутим, за време владања Краља Петра, између њега и његових министара говорило се само са прстом на Уставу! Краљ Петар је био његов највећи бранилац. Ово је био режим диктатуре државних закона, а не једне воље или једне самовоље. Пашићева олигархија која је одиста постојала (јер су у нас одувек владале само олигархије), била је главна камарила једног краља који је, за срећу, био велики народњак, и волео људе. Понекад је Краљ Петар сећао на француског краља Хенрија IV, који је говорио како је његов сан да сваки француски сељак имадне у недељу кокош у лонцу.

Споменувши ми, једно вече у Халкису, како је италијанска команда из Валоне одбила да се у њиховој луци склони изнемогли српски владар, бар за једну ноћ, од буре која је беснила на Јадрану, Краљ додаде: „Ово није урађено без знања италијанског краља. Одиста, он је овом приликом био лош рођак, а још непоузданији савезник. Али ако се ја те ноћи нисам изгубио у таласима, то не значи, да неће бити још понека бура по Јадрану, од које ни Италијанима неће остати шешир на глави…“

На жалост, у Грчкој су се ствари биле окренуле неповољно, услед борбе коју су водили међусобно Венизелос, пријатељ савезника, и краљ Константин, зет немачког цара. Краљ Петар ми рече том приликом:

– Грчка је била ангажована једним уговором да помогне Србију, ако буде нападнута. Али је након напада, тај уговор постао предметом дискусије. А кад један уговор окрене тим путем, онда се с њим догоди што и са брачним уговором кад он дегенерише у препирку: не падне уговор, али падне брак… Уосталом, Грчка нам није могла пуно користити, и да нам је притекла у помоћ: она је 1914. године имала свега 40.000 пушака, и то Манлихерових…

Ни једном речју није показао стари српски Краљ да за ово оптужује Грчку. Уосталом, у земљи Константина и Венизелоса, није у оно време боље стајало него некад у византијској држави подељеној на Палеолога и Кантакузена.

Брзо је, продирањем Макензијевих и бугарских трупа било у Атини дошло до правог очајања. Јавише да се већ Немци очекују у Тесалији, одакле би и возом могли доћи до Атине, ако им не би озбиљно сметала савезничка флота. Очекивала се чак и немачка коњица из Ларисе за Танагру и Атину. Мене је одмах упутио Балугџић поновно у Халкис да све учиним како би уверио Краља Петра да је потребно његово даље повлачење, јер би иначе могао бити заробљен. Макар што сам и ја сам најцрњим бојама сликао овакве могућности, Краљ је ипак остао миран. Говорио сам му да би из цинизма могли Немци заробљеног краља метнути у кавез, и однети у Беч и Берлин да га онамо показују, као што је Тамерлан после битке на Ангори, ставио тако у кавез султана Бајазита, и однео га у Скитију.

Али Краљ ме пресече равнодушно:

– Ништа то не би допринело слави немачког народа, као што то не би ништа ни умањило величину српског оружја…

Временом је стари Краљ српски ипак пристао напустити Халкис, да би се затим настанио на рту једног малог предгорја између Атине и Пиреја, такође на самој морској обали. Опет сам послан да изиђем пред Краља, и да му понудим аутомобил за улазак у Атину, кад га будем срео на путу од Елеузиса до Атине. Дан је био сунчан и небо огромно. Брег Химет је био сав љубичаст, а Акрополис је светлио у својим сјајним подневним веловима.

– Овај пут од Атине до Елеузиса, Ваше Величанство, звао се у античко доба Светим Путем… И овуда су са Партенона носили у свечаним литијама богињу Минерву у светилиште Елеузис… почех ја да објашњавам.

– Вероватно, одговори осмехнуто стари Краљ. Забележите и да би се данас могао звати Проклетим Путем, толико је изрован и излокан. Ово реците и Венизелосу, нашем пријатељу. Али му додајте и да све патње које сам доживео на овом путу, вредиле су овог једног погледа на Атину…

Краљ је стајао усхићен гледајући тог јутра на антички град. Од Атине се видео само Акрополис, сав у љубичастој магли. Партенон и Пропилеја видели су се у једном ваздушастом љубичастом облачку, какав се често види у атинској долини.

Краљ је дошао довде у корпи, прикаченој за моторциклет, којим је управљао његов ађутант, и у којој се је старац осећао боље него у колима.

На уласку у Атину, Краљ је најпре хтео да посети једну православну цркву. Ја сам га одвео у једну стару византијску црквицу у дну улице Хермес, и, наслоњеног на моје десно раме, увео га у храм где су у самоћи светлиле старинске иконе оковане у сребро. Он је пред олтаром остао дуже, у скрушеном ставу, молећи се Богу, а затим, пред излазак из цркве, оставио пред једну икону свој златни краљевски поклон.

Изгледало ми је да сам се у тој црквици, где су се биле нагомилале сенке, у тишини коју ништа није кварило, налазио поред престарелог Стевана Немање, негде последњих дана ХII-ог века. Одиста, овај храбри Краљ је ослободио на Куманову задње Србе из турског ропства, и на Колубари из ропства аустријског, као што је Немања први ослободио Србију од Византије… Таквом Богом послатом човеку, мислио сам, треба написати побожно Житије и саставити тропар.

Изворник: Свечовек – портал хришћанске културе и духовности