Волим овог светитеља! Не само зато што спада у групу светих српских краљева, па ваљда је то једном монархисти и више него довољно! Ипак, има нешто много важније!
Из житија Светог, а и из историографије сазнаћемо о истом, да је са братом Драгутином збацио оца Уроша (а највероватније и наредио његово убиство); потом је са тим истим братом ратовао око круне. Сина Стефана (Дечанског) је ослепео и послао у прогонство у Константинопољ. Иако црквени канони познају три брака (тачније један плус два благослова на заједнички живот), овај се женио најмање четири, а неки тврде чак седам пута. Последња је била Симонида, од које је био старији готово четири деценије (иако канони дозвољавају разлику до 15 година).
Биографи кажу да се претерано кинђурио, показујући богатство и славу, како своју тако и своје државе. Дубровачки архив чува извештај који каже да је благоверни краљ сочно испсовао рагуске изасланике (ваљда изнервиран због њихових захтева у преговорима).
И поред свега тога – Милутин је свети! И поред поштовања Цркве, мошти су му нетрулежне и чудотворне вековима, што баш и није случај са бројним преподобнима који за живота нит су шта јели, нити пили, нити мрава згазили.
Управо све ово је доказ да Дух Свети „дише где хоће“, и да упркос очекивања (да не кажем – захтева) моралиста није ограничен етиком (поготово савременог човека)!
Морал не спасава. Бог да!
Молитвама Милутиновим, посети нас, Боже!
Бојан Д. Старчевић