ТОРЖЕСТВО У КОШУТЊАЧКОЈ ЦРКВИ
ИЛИ 21 ГОДИНА У РАДОСНОЈ ТУЗИ
Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи.
(Владика Петар II Петровић Његош)
Ретко је, заиста, да се у једном парохијском храму излије толика благодат на благодат, као што је то било у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке у Кошутњаку, о Ваведењу Пресвете Богородице, 4. децембра 2022. године.
Света Литургија је увек радост. Евхаристија је било, животни пулс и крвоток Цркве, који су извор, не само те радости, већ и непресушни кладенац вечног живота, али, будући да је ове године Ваведење Пресвете Богородице пало на недељни дан, већ је и сама та чињеница ову радост на радост учинио сугубом.
Међутим, широка је рука Дародавца вечитих добара, за Којега Свети Јован Златоусти рече да је Он рођен на Небу без мајке и на земљи без оца. Неисцрпна је ризница добара Онога, Који би смештен у утроби своје пречисте Мајке, а Којега ни Небеса не могу обухватити и Који, би одњихан у утроби оне, која би уведена у „утробу“ Храма, тј. у Светињу над светињама, како би и сама постала живом Светињом над светињама и пречистим сасудом и живоносним источником, кроз којега изобилно потече спасење свему свету.
Светом Литургијом је, овом приликом, у дупке пуној кошутњачкој Светињи, началствовао Пречасни јереј Владимир Пражић, уз саслужење часне старине Високопречасног протојереја-ставрофора Милојка Топаловића и Часног ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића, док је остала братија овог светог храма, тј. његов старешина, Високопречасни протојереј др Никола М. Гаврић и његова у Христу возљубљена сабраћа, Високопречасни протојереј Драган Ђокић и Пречасни јереј Хаџи Миодраг Д. Топаловић, молитвено учествовала исповедајићи многобројни сабрани народ Божији, појући и суделујући у нарочитој свечаности, која се одиграла након заамвоне молитве.
Светињама Тела и Крви Христове је приступио, заиста, неуобичајено велики број наших верника. Чак и када је реч о првој недељи Божићног поста, што је био додатни узрок свештеног трепета, усхићења и радости, која се зацарила под сводовима овог предивног светог храма о овом, ветровитом, промрзлом, а опет, тако духовно ведром и прозрачном Ваведењу Пресвете Богомајке.
Након савршене Свете Литургије, стотине наших верника имали су изузетну прилику да присуствују једној нарочитој, поучној, па, чак, и повесној, свечаности, која је учинила немогуће. То јест, која је, ионако савршено и радошћу окупано, евхаристијско сабрање учинила још торжественијим и, засигурно, незаборавним за све оне, који су имали срећу и част да му присуствују и да буду његов део.
Наиме, кошутњачки храм је, овога Ваведења сасвим заслужено, понео епитет Двора Цара Славе, који је окупио најизабраније припаднике и изданке српске духовне и племићке аристократије, на начин, како је то разумевао и научавао велики породични пријатељ Благородне породице Стратимировића од Кулпина, наш велики, неумрли и приснопамјатни Владика будимски Данило (Крстић), кад је говорио: „Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичног племства сваког српског дома. Наш породични светац је небески аристократа, који нас својим примером води у Јерусалим небески.“
Дакле, по савршеној Светој Литургији, целокупна Свештена Братија храма изашла је, у пуном одјејанију, пред свој верни народ, а старешина храма обратио се верном народу радосним речима и најавио да ће се, управо ту и тада, пред њима одиграти свечани чин инвеституре значајним црквено-друштвеним признањима двојици и више него заслужних људи, који, по много чему, свим сабранима у овоме храму овом приликом, али и целокупном нашем верном народу могу да послуже као пример за угледање.
Прота Никола је овом приликом рекао: „Данас имамо велику духовну радост и неуобичајену част да сви заједно сведочимо одавању заслужених почасти, давању одликовања са благословом наше Свете Цркве, двојици заслужних људи, који су се тајанственим нитима везали за, управо, овај Празник Ваведења Пресвете Богородице преко највеће српске Светиње. Стога, позивам потомка и праунука великога Вожда Ђорђа Стратимировића, господина Ивана Стратимировића и господина Хаџи Николу Косовца, великога добротвора, како наше Свете Цркве, тако и цркава широм наше Архиепископије и све до Царске Лавре Хиландарске, да дођу овде, на ово свето место, како би смо саслушали нашег драгог ђакона, који ће прочитати указе о одликовањима.“
Када су уважени славодобитници високих признања заузели своја места на солеји, пред самим царским дверима и окружени свештенством у пуним одјејанијима, ђакон Ненад је дао кратко образложење награда, које ће поменута господа управо примити:
„Честита браћо и сестре, Ваше Благородије, брате Хаџијо, ево данас дана, којега сотвори Господ, под окриљем покрова Пресвете Богородице, да се радујемо сугубом радошћу, па, чак, не ни сугубом, него и троструком, чевороструком и многоструком, седам пута седам-струком радошћу, јер пред собом видимо двојицу заслужних људи, које, заиста, као што наш Старешина рече, нераскидивим и тајанственим, па можемо рећи и мистичним нитима, јесу повезани преко оне, која је на данашњи дан уведена у Храм Јерусалимски, уведена у Светињу над светињама, у утробу Храма Јерусалимског, како би она постала Светињом над светињама и како би у њеној утроби одњихала Онога, Који ће спасити свет. Пред нама је Његово Благородије професор Иван Витез Стратимировић од Кулпина, праунук великога Вожда Ђорђа Стратимировића Витеза Кулпинског и Хаџи Никола Косовац, наш велики пријатељ, за којега многи од вас знају колико изгара за Свету Цркву, али не знају на који начин су Иван Стратимировић, Ђорђе Стратимировић и Никола Косовац, заиста, повезани. Пре свега, преко данашњег Празника, јер пред собом имамо двојицу Хиландараца ван Хиландара. Господин Иван је то постао, веома давно, још у време када већина нас није ни знала за Хиландар и творац је, можда, најуспешнијих, али, нажалост, непубликованих, фотографија. Црно-белих, уметничких фотографија Хиландара из времена ‘60-их и ‘70-их година. У време када се он пео на врх Атоса и обилазио Свету Гору, други су одлазили по мишљење у комитет. Никола Косовац, у свом времену, није постао само велики добротвор наше Цркве, већ он постаје сличан великом Вожду Ђорђу Стратимировићу по томе, што је велики Вожд Ђорђе Стратимировић био спреман да се одрекне свега, како би задобио спасење своје и свога Отачаства и свога народа, као што смо и чули у данашњем Светом Јеванђељу. Наиме, Вожд Ђорђе Стратимировић је продао, чак, два своја дворца и читаво своје феудално имање, свој посед у Кулпину, само да би нахранио српску војску, која је 1848-49. године ратовала у такозваној Мађарској револуцији, да би сузбио мађарске хонведе, мађарску војску, која је намеравала да уништи српски народ на том простору и на тај начин, постајући врховни војни предводник и председник прве Владе Српске Војводине, тј. постајући један од тројице твораца Српске Војводине, заједно са Патријархом Рајачићем и Војводом Стеваном Шупљикцем. И наш брат Никола не посустаје у чињењу добрих дела. Неки од вас знају, а ми, свештенство овога храма, врло добро памтимо, у ком стању се наш храм до скора налазио, у смислу, прокишњавања, пропадања, да није био осликан, да се од 1999. године грчио и мучио, док није, између осталих, наишао и овај човек, који не помаже само наш храм, већ и многе друге – раковички и безбројне друге, а и Манастир Хиландар, који је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Видите ли, браћо и сестре, ту невидљиву нит, која спаја ова два човека? Међутим, данашњи дан нас спаја и са трећим великим човеком, који је пре 21 годину, на данашњи дан, својом жртвом и својим животом платио за исте оне идеале за које се, као војник, борио и Вожд Ђорђе Стратимировић и наш брат Никола, за којега мали број вас зна, да је прошао сва ратишта ‘90-их година и јуначки се показао, као велики бранитељ Отачаства, као што је то био и Вожд Ђорђе Стратимировић. На данашњи дан погинуо је, то јест, можемо слободно рећи, бездушном руком злочиначком, из овога земаљског живота истргнут је велики Небојша М. Крстић и, баш, у славу његову и у част данашњег дана, дакле, у знак сећања на његову жртву, данас ћемо господину Ивану Стратимировићу, заслужено уручити Плакету са именом Небојше Крстића. То је због тога што господин Иван Стратимировић није заслужан само због тога што у себи носи крв Балшића, Мрњавчевића, Лазаревића и Немањића, него због тога, што и у својим позним годинама, а имајте у виду да је господин Иван ‘40-то годиште, па сами рачунајте, да он и данас неуморно ради на ползу Српства, да је председник удружења „Култура ћирилице“, да је председник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912–1920. године. Он се и данас нештедимице даје за оне идеале за које је погинуо Небојша Крстић, за које је живео Вожд Ђорђе Стратимировић и којима служи и наш брат Хаџи Никола Косовац.“
По окончању овога образложења, са благословом старешине храма, ђакон Ненад је, у својству секретара Центра за истраживање православног монархизма, приступио читању Указа о додељивању Меморијалне плакете „Небојша М. Крстић“, која се додељује са благословом духовног покровитеља Центра, Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког Г.Г. Иринеја и која је потом уручена Његовом Благородију, уз двократне и радосне слаткопојне усклике „Аксиос!“ и „Достојан!“. Одмах након уручења речене Плакете, по благослову старешине храма, истим начином се приступило и читању Указа о одликовању господина Хаџи Николе Косовца Крстом Вожда Ђорђа Стратимировића, високим друштвено-црквеним одликовањем, које се додељује од стране Центра за развој Шајкашке, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског Г.Г. Василија и уз сагласност Витешке породице Племенитих Стратимировића од Кулпина.
Након торжествено отпојаног Многољетствија двојици славодобитника, Хаџи Никола Косовац је искористио прилику да се захвали Преосвећеном владики Василију и господину Стратимировићу, али и да истакне да витешки крст, који је понео на својим прсима, није само награда, већ и обавеза да и даље ради на корист српског народа и на његовој обнови, као што је то радио и велики Витез Вожд Ђорђе Стратимировић. Потом се нарочито захвалио свим часним оцима храма Светога Луке. Истичући да су му прота Никола и ђакон Ненад подршка у свему ономе што ради за тај свети храм и за нашу Свету Цркву уопште. Уследила су честитања старешине храма, у име Свештеног братства свога храма и помињући још неке нове заслуге и врлине новонаграђених славодобитника.
На послетку, на позив старешине храма, многобројном сабраном народу под сводовима кошутњачке цркве-лепотице, обратио се и Његово Благородије проф. Иван Витез Стратимировић од Кулпина речима:
„Драга браћо и миле сестре, ево, налазим се овде, пред вама свима. Захваљујем свештенству овога храма. Захваљујем Центру за истраживање православног монархизма на овоме признању. Нисам сигуран да ли сам га ја, својим радом и досадашњим животом у потпуности заслужио. Ја сам одавно члан једног удружења грађана. Не волим да кажем: ‘невладине организације’, да се не помисли нешто друго. То се удружење зове Савез удружења потомака ратника Србије 1912–1920. Онда, давно, када је још било живих ратника, ја сам се дружио са њима, слушао њихове приче. То није била историја, која је писана да буде подобна тренутку или политички одговарајућа. То су биле речи сећања оних, који су учествовали у ратовима и ‘12-те и ‘13-те, ‘14-те, ‘15-те у одбрани Београда и у оном јуришу од 15. септембра, па до 1. новембра 1918. године, када су, трчећим кораком, у јуришу једном, ослобађали своју Србију, ослобађали кућне прагове, своје њиве, ослободили Србију, ослободили српски народ, који је био ван тадашње Србије. Велика су дела њихова и оно, што је моје да чиним и што позивам све наше чланове и све остале грађане ове наше државе, наше Отаџбине Србије, да мисле на те наше претке, да их поштују, да им служе за пример. Нећемо, надам се, узимати пушке у руке да се бранимо и ослобађамо, али да ратујемо у миру, у раду, у слободи, за бољитак свих нас, за бољитак наше Отаџбине. Ово друго удружење, које је отац Ненад поменуо, зове се Удружење грађана „Култура ћирилице“. Ми смо се основали, једна група поштовалаца, не само Устава Републике Србије и члана број 10, који гласи: српски језик и ћириличко писмо су језик и писмо ове државе. Наравно, желимо да поштијемо Устав, желимо да поштујемо законе, али оно што нас води томе да радимо на показивању лепоте нашег писма, наше ћирилице. Да га показујемо тамо, где год је неко вољан да види како изгледа наше лепо писмо, наша ћирилица. И шта раде наши сарадници, уметници лепоте слова ћирилице? До сада смо, од како смо се основали, пре 18 година, били на око 170 места у Србији и показивали лепоту нашег писма. Радили са децом и одраслима у такозваним радионицама ћирилице. Говорили смо о историји и развоју писмености. Сматрамо да је Подунавље, да је винчанска цивилизација исходиште и писмености и цивилизације уопште и треба да будемо поносни на то. Дао је Бог да, ево, до сада, ходам овом земљом Србијом и да покушавам да покажем то, да сведочим да треба да поштујемо наше претке, захваљујући којима ми можемо овде да живимо, да радимо, да рађамо децу, да нам се рађају унуци и потомци и да им указујемо на те светле примере како треба да мислимо о својој Отаџбини и да радимо даље тако сви, тако на Бог помогао.“
У истом светом храму, на измаку овог празничног дана, пре Вечерњег богослужења, Пречасни јереј Владимир Пражић је, у молитвеном присуству секретара Центра за истраживање православног монархизма, Часног ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића и групе пријатеља и сарадника Центра, одслужио и Помен покојном брату Небојши М. Крстићу, поводом 21. годишњице од његовог мученичког пострадања, које његови саборци и пријатељи никад неће заборавити и никада неће престати да захтевају откривање пуне истине о налогодавцима, извршиоцима и мотивима овог грозног злодела, које је, поред Небојшиног, однело и младе животе његових пријатеља, сапутника и састрадалника, господина Милана Живковића и госпође Споменке Ђурић.
Потпуно смо уверени, без и трунке сумње, да ће се пуна истина, кад-тад, дознати и да ће починиоце и њихове налогодавце стићи и Божија и људска казна, јер је Небојшин живот обележен мајчинским покровом Пресвете Богородице. Он није случајно и рођен и пострадао на велике Богородичне празнике, тј. на Успеније Пресвете Богородице 1964. и на Ваведење Пресвете Богородице 2001. Бог тако обележава животе изабраника Својих и велких људи, на којима се увек испуњавају речи Господње: „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“. (Јн. 8, 32).
Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић
