Уочи празника Светог Василија Острошког, 11. маја 2010. године, на згради Духовног центра Светог Јована Крститеља у Његошевој улици на Цетињу, откривена је спомен плоча војводи Шаку Петровићу Његошу, богослову и народном трибуну.
Првом предсједнику Народне скупштине у Књажевини Црној Гори и првом предсједнику Народне странке из 1906. године плочу је, поводом двадесет година од обнављања рада Народне странке, открио тадашњи предсједник Предраг И. Поповић.
Зграда Духовног центра у Његошевој улици број 73, на којој је постављена спомен плоча, некада je била породична кућа у којој је живио богослов Шако, а у сусједној на броју 75 је живио његов млађи брат, такође богослов, Филип Петровић Његош. Данас су у згради Духовног центра смјштени: Дирекција ИИЦ „Светигора“, уредништво часописа „Светигора“, Радио „Светигора“ и књижара „Свети Јован Крститељ“.
Анђелија-Анђа Поповић
Прадјед војводе Шака и Филипа, Стијепо и Свети Петар Цетињски су били рођена браћа, а дјед Јоко и дјед краља Николе Станко, такође рођена браћа. Како краљ Никола није имао рођеног брата, војвода Шако и Филип су му били најближи рођаци (браћа), јер се налазе у истој генеаолошкој линији светородне лозе Петровић-Његош. Отац Перо (1830–1856) и мајка Горде, рођена Врбица, имали су четворо дјеце. Најстарији син, коме су тепали „Мурат“ (није нам познато крштено име), рано се упокојио, војвода Шако (1854–1914) је био ожењен Иком Јанковић, Филип (1856–1897) са Анђом Поповић (кћерком Марка Миљанова), а кћерка Јоке удата за сердара Тура Пламенца. Војвода Шако је имао шесторо дјеце: син Јован и кћерка Олга немају потомства, кћерка Милица је била удата за народног посланика и министра Риста Поповића (унук попа Лаза и у истој генеалошкој линији са Светим Симеоном Дајбабским), кћерка Стане за народног посланика и првог секретара Народне странке Митра Вукчевића, кћерка Љубица за професора богословије Михаила Рајнвајна и син Љубо (1884–1956) са Јеленом Истијановић. Од војводе Шака је остало бројно потомство, по мушкој и женској линији. Филип је имао троје дјеце: Јована, Љубицу и Марију, од којих нема потомства.
Милија М. Драговић, у књизи Црногорски Алманах: неколико најзначајнијих портрета (Суботица, 1929), о војводи Шаку Петровићу Његошу пише следеће:
„Борац за уставност, парламентаризам, демократизам и уопште гарантовање грађанских права, заштитник политичких мученика и потлачених, помагач сиротиње, храбар и способан војсковођа, државник и управитељ био је Војвода Шако Петровић-Њeгош.
Остао је израна сироче без оца, те га је васпитавао Књаз Данило. Основну и богословско-учитељску школу свршио је на Цетињу и након тога одмах постао ађутант Књаза Николе, са којим је сарађивао на свим унутрашњим и спољним државним пословима, а понајвише око припремања Херцеговачког Устанка и ратова 1875–1878. г. Књаз Никола га је због његове храбрости, особите природне бистрине, тактичности и понашања, необично волио, нарочито у прво вријеме своје владавине тј. док Војвода Шако није почео постајати непријатељ крутом реакционарском режиму и радити са највиђенијим људима против њега.
Односе између Књаза и Војводе Шака показује слиједеће писмо које му је послао Књаз пред рат 1876. г. „Немој 
казивати Књагињи садржај овога писма, коим ти чиним на знање да је сва прилика да ћемо заратити… Бог зна, мој Шако, како ће што бити, само највећа моја брига данас јесте Дано, Божо и ти. Божа остављам на страну Арбаније. Ја полазим у Херцеговину, сам, што но је ријеч, од моје куће… Ти си једини, који би ми ваљао, који се стављаш и у којег би се неколико поуздао. Кад си ти код њега (Данила) ја ништа не мислим, а ако не будеш код мене, чиниће ми се као да сам сам.“ За вријеме ових ратова Војвода Шако је међу првим био у борби као обичан војник. Вучји До, гдје је својим прегалаштвом и неустрашљивошћу задивио, украсио је његове младалачке прси Обилића медаљом и увео га у ред прослављених црногорских јунака, да ускоро као вођа Бокешких добровољаца добије и војводску титулу. Све борбе и окршаји око Никшића, Подгорице и Бара могу причати о беспримјерном јунаштву и витештву Војводе Шака. Као круну свега, новоосвојени Бар и Приморје повјерава Књаз Никола бризи и управи Војводе Шака, гдје он и на овом пољу жање велике успјехе. Књаз му је касније предао и уређење Никшића, гдје он успијева да заведе ред и законитост и добија неподијељене симпатије свих народних слојева уз највише признања.
И ако је дванаестогодишње службовање ван Цетиња држало Војводу далеко од двора ипак, Књаз није ниједно, ни државно ни фамилијарно питање, без Шака свршавао. Из Никшића долази Војвода Шако на Цетиње за члана Државног Савјета, баш у времену кад се мијењају прилике и у двору и у околини Књажевој, на којем је положају показао своју жељу за правичност и слободу народа.
У доба уставне борбе Војвода Шако је био ближи напредној либералној омладини, него двору и његовој околини. Својом енергијом и одлучношћу, отвореношћу, правдољубљем и правичношћу стекао је велики глас у народу и успио окупити око себе све напредније и слободоумније људе, па и највеће личне и политичке непријатеље Књажеве и за њих се мушки заузима и заступа их пред Књазом, као и за све потиштене и увријеђене. У овим унутрашњим борбама и свађама он је више од икога користио народним првацима који су прогоњени, а многе и очигледне смрти избавио. Овај рад му је створио још више популарности у народу.
Он је један од најзаслужнијих чинилаца за доношење Устава 1905. г. Приликом првих избора престоница га бира за посланика, иако се то у двору није жељело, те су му и сметње прављење. Та прва Црногорска Народна Скупштина изабрала га је за свог предсједника. Његова тактика, искуство и познавање народа битни су разлог да је ова скупштина од првог дана ушла у нормалан ток рада и експедитивно отправљала послове. Највећи дио интелигенције и народа сакупља се око Војводе, дајући му неограничено повјерење у вођењу народне ствари, коју он и поред свих претњи и злостављања, (у чему није поштеђен), мушки и одважно, често пута и по цијену живота, заступа.
Рођен племић, по духу прави народњак, поносно, али тешка срца послије по злу познате 1907. г, кад је силом разјурена Скупштина, Народна Странка и истакнути посланици из Клуба осуђени на тешку робију, одлази Војвода Шако на своје имање у Никшић, напустив политику, стално у доста рђавим односима са двором, гдје и умире 16. септембра 1914. г.
Спровод Војводин, скроман, без помпе и парада, што је све њему припадало и као првом рођаку Краљевом и као војсковођи и вишем државном чиновнику, све је изостало. Али опет све је ово још боље потврдило сву љубав, сву искреност и несебичност којом је Војвода народну ствар заступао, долазећи увијек у сукоб са камарилом, коју је он оштро у једној пјесми, штампаној у ондашњој Народној Мисли, напао и осудио.
Војвода Шако Петровић Његош лијеп је примјер човјека, који није хтио прићи свом брату владару, ни служити његовим политичким и личним интересима и околине му, већ је као члан двора пошао уз народ, за њега радио, залагао се и страдао. Његово заузимање и стварање створило му је завидно мјесто међу најбољим синовима Црне Горе.“
Мартин Ђурђевић, пријатељ Осман-паше, у књизи Мемоари са Балкана 1858–1878, у поглављу о битци на Вучјем долу, чији је судионик био као политички посматрач, о браћи Петровићима пише следеће:
„Филип Петровић би рањен у бедру баш добро, те га одмах отпремише на Цетиње на лијечење. Шако Петровић храбро се је борио: он посјече десетак Турака оног дана; био је сав крвав од пете до главе; изгубио је капу, а како је имао пуно редова на прсима, у борби изгуби и витешки ред Фрање Јосипа I.“
Личност војводе Шака је посебно значајна за историју парламентаризма у Црној Гори. Сазивање редовног сазива Народне скупштине на Лучиндан, дан Светог Петра Цетињског, 18. (31.) октобра 1906. године, означило је и формални почетак страначког живота у Књажевини Црној Гори. Овим је отпочела нова ера у политичком животу Црне Горе. За предсједника Народне скупштине је изабран војвода Шако Петровић Његош, који је постао и предсједник Клуба народних посланика – „клубаша“. Оснивање клуба од већине посланика који су демократски оријентисали и заузели опозициони став према власти означило је и стварање странке на политичким принципима грађанске демократије. Из прве по Уставу изабране Народне скупштине 1906. године од 76 народних посланика (62 изабрана + 14 вирилаца – по положају) Клубу Народне странке је припадао 51 посланик. Оснивање Народне странке је означило стварни почетак парламентарног живота у Црној Гори, јер гдје нема странке нема ни парламентаризма. Данашњи противници Православне Цркве кажу да свештеници не требају да се баве политиком. Интересантно је примијетити да међу оснивачима Народне странке 1906. године, који су били и посланици Народне скупштине, има седам свештеника из разних крајева Црне Горе: Илија Капа, Војин Поповић, Вуко Поповић, Никола Симовић (Секуловић), Шпиро Глиговић, Ново Станишић и Милосав Томић. Као један од вирилних народних посланика (по положају) био је и Митрополит црногорски г. Митрофан Бан.
Гробница војводе Шака налази се пред храмом Светог Архиђакона Стефана у мјесту Глибавац код Никшића.
О богослову Филипу Петровићу Његошу, који је био предсједник Цетињске читаонице у три мандата (1886, 1887 и 1889), академик др Душан Ј. Мартиновић у монографији Цетињска читаоница (1886–1915, 1928–1940) – Градска библиотека „Његош“ (1945–1998), пише следеће:
„На Цетињу је завршио основну и Богословско-Учитељску школу. Као двадесетогодишањак учествовао је у црногорским ослободилачким ратовима 1876–1878. године и истакао се на Вучјем долу, којом је приликом тешко рањен. У државној служби заузимао је високе положаје: прво је био секретар Министарства унутрашњих послова Књажевине Црне Горе, па потом Управитељ грађевина. Самообразовањем је постигао оно што му редовно средњошколско образовање није дало. Посебно се интересовао за књижевност. Много је волио књигу. Имао је солидну библиотеку, коју је послије пензионисања пренио у Даниловград, гдје је провео остатак живота на лијепом имању. Умро је 9. августа 1897. године на Цетињу и сахрањен наредног дана у породичној гробници испред цркве св. Ђорђа на Његушима.“
Почетaк осмадесетих година 19. вијека (1881–1882), означава се у литератури као доба уставног покрета. Као вође покрета историчари обично истичу војводу Марка Миљанова, војводу Шака Петровића Његоша и још један број познатих и угледних личности. Др Јагош Јовановић пише сљедеће:
„Та ‘уставна завјера’ у ствари није била никаква завјера, него само неки клуб који су сачињавали људи повезани међу собом личним пријатељством и једнаким гледањем на даљи развитак Црне Горе у условима када се она изграђивала као савремена држава. У том клубу гдје се често расправљало о самовољи књажевој и о интригантском лику дворске камариле, били су осим Марка Миљанова још и Филип Петровић, Томо Ораовац, Јован Хајдуковић (занатлија из Бара) и још десетак црногорских главара и угледних људи.“
О браћи богословима, војводи Шаку и Филипу Петровићу Његошу, једним од првих протагониста демократске мисли у борби за политичке слободе, данас се нажалост мало зна. Докле се иде у искривљавању историјских чињеница довољно говори податак да је 2005. Године, приликом прославе 100 годишњице доношења првог Устава у историји Црне Горе, спомен плоча постављена у згради данашње Скупштине Црне Горе у Подгорици, иако је Уставотворна скупштина 1905. и прва парламентарно изабрана Народна скупштина Књажевине Црне Горе 1906. године одржана у згради Зетског дома на Цетињу. Постављање спомен плоче на Духовном центру је само мали допринос да се значајна личност из историје Црне Горе не заборави.
Јован Б. Маркуш
